ELECTRO I

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Zbog toga što Electro grupa ima toliko mnogo podgrupa – što je čini veoma glomaznom – podeljena je na četiri dela (Electro I, II, III, IV). Na taj način je omogućeno jednostavnije snalaženje (traženje pojedinačnih videa, na primer), a i lakše učitavanje stranice preko Interneta.

Evo svih tih delova i grupa u okviru njih na jednom mestu:

Electro I (ElectroDance, ElectroMix, ElectroSmooth)

Electro II (ElectroGroove, ElectroTrance, ElectroDisco)

Electro III (ElectroJazz, ElectroJazzGroove, ElectroKevin & Germain)

Electro IV (ElectroAlternative, ElectroEtno, ElectroSwing)
Kao što vidimo, delovi Electro grupe su poređani po određenom redosledu. Prvi je na redu Electro I, a poslednji Electro IV. Potrebno je da sledite taj raspored, jer je on namerno takav napravljen radi postepenog uvoda u Electro priču.
Osim toga, samo u Electro I, (u textu koji sledi), se nalazi uvod koji se odnosi na celokupan Electro zvuk.

Naziv “ELECTRO” kao ime za muzičku grupu deluje nekako čudno. Nekako delimično, nedovršeno. Kao da se to ime slomilo na dvoje pa je završetak negde odlutao i ostavio nas da slutimo i nagađamo.
Tako je. Nigde nećete moći da pronađete kao puni naziv za neki muzički pravac samo reč Electro. Ne. Uvek ćete uz tu reč imati i neki nastavak: (Electro)music, (Electro)dance, (Electro)jazz, (Electro)fusion, itd.
Ali, ovde na blogu, reč Electro neće biti korišćena da se njom obeleži samo jedan muzički pravac, nego će više služiti kao kišobran ispod koga će stati neke srodne muzičke celine koje će – koliko god među sobom bile različite – ipak imati jedan isti gradivni element koji ih međusobno povezuje u celinu elektronskog zvuka.
Pošto elektronski uglavnom znači isto što i električni, ova grupa bi mogla da bude toliko široka da obuhvati skoro čitavu savremenu muziku. Jer, “elektrika” je muzici sasvim sigurno udahnula jedan potpuno novi zvučni doživljaj koji je postao sastavni deo mnogih muzičkih pravaca. 
Blues je, na primer, najpre bio samo akustičan, da bi tek sa električnom gitarom značajno produbio i proširio svoj muzički izraz. Iz braka između Blues ritma i električnog zvuka je nastao i Rock, koji je ne samo uneo novine u zvuk nego je, takođe, i ostavio svoje duboke tragove u kulturi i ukupnom društvenom životu – na planetarnom nivou.
Ali, u ovoj Electro grupi nećemo ići baš toliko široko. Ovde ćemo ići više u dubinu. Pokušaćemo da ronimo na raznim nivoima jednog istog elektronskog mora i da u njemu pronađemo neke, zaista, blistave muzičke bisere.
Ali, koje je to more? Kakav je to zvuk?
To je zvuk koji je najbliži po svojoj boji i dinamici House zvuku. Zbog te činjenice je i House mogao ‘ladno da upadne u ovu grupu, ali je izdvojen jer je toliko nabujao sa svojim pritokama, da je, jednostavno, zahtevao posebno rečno korito samo za sebe.
Biće tu, osim House-a i Trance-a, takođe, i Jazz-a, Funk-a, Funky-ja i sličnih ritmova, iako oni neće biti zastupljeni baš u onom svom osnovnom izvornom obliku. Uvek će tu biti i neke electro nijanse koje će jasno stavljati na znanje da se radi o Electro zvuku koji je samo radi svoje veće razigranosti pozajmio neke klasične muzičke pravce – da budu prisutni samo kao dodatak, a ne kao osnova.
Osim tog dodira klasike, Electro zvuk će se više od svih drugih pravaca oslanjati na kompjutersku elektroniku – na zvučne mašine koje su u stanju da oponašaju najrazličitije instrumente i da time pružaju mogućnost da jedan izvođač zameni čitavu grupu muzičara. Čak se i glasovi mogu elektronizirati, a da to izgleda originalno i interesantno.
Dakle, najkraće rečeno, ako volite House volećete i Electro, jer Electro drži sličan zvučni ritam, s tim što još i dodatno popunjava muzičke praznine koje House još uvek nije uzeo pod svoje. Electro je, u stvari, Veliki Brat House-a. Oboje pripadaju istoj porodici i zato se stalno međusobno prožimaju i preklapaju.
Zbog toga je bio pravi izazov: kako uspešno razdvojiti ove dve posebne ali vrlo bliske muzičke celine? Osim toga, cepanje same Electro grupe na svoje vlastite delove (ima ih trenutno dvanaest) nije bio ni malo jednostavan zadatak. Pogotovo zato što među nekim grupama postoje razlike samo u nijansama, koje ako niste pažljivi slušalac nećete ni osetiti da postoje.
Ali, zbog čega toliko nijansiranja? Toliko deljenja?
Zato što je osnovna tema ovog bloga da vam pomogne da produbite i proširite vašu ukupnu zvučnu osetljivost. Da budete u stanju da što potpunije i što detaljnije pročitate najrazličitije zvučne vibracije. Da one u vama vibriraju sa što više životne raznolikosti.
Da bi se to što lakše i što uspešnije postiglo, potrebno je zvučnu celinu izdeliti na što više delova, ali da, pritom, svaki deo za sebe ima smisla – da ne bude preteran i suvišan. Logika je da svaki zaseban deo iz svog ugla rasvetljava celinu i pruža nam po jedno njeno drugačije lice. Takvim “pametnim” raslojavanjem ćemo mnogo lakše i više otkriti o (muzičkoj) celini nego da smo se samo njom bavili (da uopšte nije bilo nikakvih delova).
Na primer, zamislite da se nalazite na sajmu cveća. To je ogroman sajam koji se nalazi na jednoj velikoj livadi. Cveće nije razvrstano nego je svo stavljeno zajedno i izmešano, tako da predstavlja jednu veliku šarenu oazu. Vi ste došli na sajam da pomirišete i divite se raznom cveću, da nešto naučite o njemu, da možda otkrijete nešto što još niste videli i doživeli, ali vam je zbog ovakvog rasporeda cveća zadatak mnogo otežan, jer je svo cveće stavljeno na jednu gomilu kojoj se ne vidi kraj. 
Pred tolikom neobrađenom masom prosto stojite zatečeni. Ne možete da se pokrenete jer, jednostavno, ne znate odakle da počnete i na koju stranu prvo da se uputite? Kako da se organizujete kada je cveće svo isprepleteno i nepristupačno?
Naravno, uvek možete i da plivate uzvodno, ali bi vam za to trebalo mnogo više energije i posvećenosti. Nekima čak ni to ne bio neki problem, ali većini svakako bi.
Mnogo bi vam, dakle, lakše bilo kada bi cveće bilo razvrstano na posebne bukete koji pripadaju istoj vrsti, sa urednim natpisom o nazivu, poreklu, osobinama. I kada bi odmah u susedstvu (a ne na drugom kraju livade), bile poređane vrlo bliske podvrste koje mirišu vrlo slično – sa neznatnim razlikama.
Tada biste različite cvetne varijante lakše mogli da “svarite” – da ih stavite u zasebne fioke vaše osećajnosti. Iz tog iskustva biste možda izašli sa čulom mirisa koje je, u odnosu na ono od ranije, postalo još osetljivije i u stanju da još više života prepozna i upije u sebe.
Kao i u primeru sa cvećem i ovaj blog pokušava da kroz različite muzičke grupe i podgrupe napravi jedno korisno razvrstavanje koje bi vam što više olakšalo pristup u različite muzičke svetove.
Electro svet je podeljen na dvanaest srodnih celina, što je više nego što ih ima većina drugih grupa na blogu. Sve te grupe imaju u svom nazivu reč Electro. Neki nazivi su uzeti po ugledu na uobičajene svetske nazive, dok su neki drugi sasvim proizvoljni i nemaju nikakve veze sa opštim trendovima.
Hajde da na brzinu nabrojimo sve Electro grupe na jednom mestu, da biste odmah u startu imali neku ideju o tome šta se nalazi pred vama. Jer čitava Electro celina je prilično glomazna – ne vidi joj se lako kraj.

Dakle, na samom početku, u okviru Electro I dela, se nalazi grupa ElectroDance. Ona otvara prvu celinu sa jednim mekim, igračkim Electro zvukom koji će te polako zagrejati. Zatim dolazi ElectroMix koji je kao što mu ime kaže mešavina. Ova grupa u sebi ima izvestan dodir Jazz-a, kao i nešto snažniji Dance ritam koji će da zaposli tvoje noge i telo a ne samo uši.

Kao poslednja u Electro I delu dolazi ElectroSmooth grupa koja će ritam mašinu naglo da uspori. U ovoj grupi je Electro ton najsenzitivniji i najmekši. Ima jednu jedva primetnu Jazz notu u sebi, ali je ta nijansa prilično ublažena, jer je uronjena u nešto što liči na Chill & Lounge zvuk.

Electro II deo započinje grupa – ElectroGroove – koja ubacuje “u petu” što se tiče ritma i pokreta. Ovde ćeš se suočiti sa žestinom koja direktno “udara u lice i stomak”. Naletećeš na zvuk koji “nema milosti”. A nema ni usporavanja. Za to će se pobrinuti ElectroTrance koji ćeš prepoznati kao zvuk koji možeš da sretneš na klupskim Trance žurkama.
Posle ovoliko žestine potrebno je malo “spustiti loptu” a tu je svoje mesto našla grupa koja je tek nedavno uvedena na blog – ElectroDisco. Ona će da unese sporiji ritam, mekši zvuk, ali će svojom toplinom i dalje uspeti da te drži zagrejanu.

Electro III celina je rezervisana za Jazz. ElectroJazz i ElectroJazzGroove su dve grupe koje se vrlo malo razlikuju. Prva je samo za nijansu mekša i ima osim standardnih stvari i par onih koje su drugačije. Koje su neka mešavina JazzFunk-a. ElectroJazzGroove ima nešto više čvrstine jer će u Jazz često da ubacuje i Rap, Hip-Hop, Rock, Funk.

Na kraju ove celine dolazi ElectroKevin&Germain grupa koja je posvećena dvojici Electro (House) legendi (Kevin Yost i St. Germain) koji će ti se predstaviti sa po nekoliko svojih stvari. Kao i u prethodnim celinama kraj će i ovde da donese umereniji i blaži zvuk.
Na samom kraju je Electro IV celina koja je, naravno, posledanja nastala. Zato što su se pojavile neke nove Electro stvari koje nisu imale gde drugde da se uklope nego su morale da se naprave neke posebne nove grupe.

Na samom početku je ElectroAlternative grupa koja je izuzetno interesantna. To je već sada snažna grupa sa svojih sedam stvari na startu, a očekuje se da će ih biti još. Alternativa će ovde pružiti malo neuobičajene Electro vibracije što će biti pravo osveženje za dens zvuk.

Posle alternative dolazi ElectroEtno koja kao što ime kaže, elektronski obrađuje Etno motive. Etno daje boju i karakter a Electro čvrsti dens ritam.
Electro IV zatvara najmlađi i najspecifičniji izdanak elektronskog zvuka. Onaj koji je tek odnedavno postao poseban muzički pravac – ElectroSwing. Reč je o vrlo zanimljivom zvuku koji kombinuje Electro & House ritmove sa Swing zvukom koji potiče iz tridesetih godina prošlog veka.

A sada jedno malo razjašnjenje. Ako ste negde sačuvali, kopirali ili sl. neke delove texta od vremena kada su postojale tri Electro celine (a ne kao sada četiri) videćete da je u ovoj verziji sve ispreturano u odnosu na ranije. Da je potpuno promenjen redosled grupa u celinama. Ranije je, na primer, u sastavu Electro I bio ElectroKevin&Germain, ElectroJazz i ElectroMix što je potpuno drugačije nego sada. Isto važi i za sve ostale Electro celine.

To se desilo zato što je napravljena pauza od nekoliko godina (kada blog zvanično nije radio). Za to vreme se stvorila još jedna Electro celina sa tri nove grupe u svom sastavu. Naravno, najlakše bi bilo da se ta celina samo dodala na već postojeće stanje. Međutim, ja sam u textu više puta pozivao pratioce bloga da čitaju/slušaju Electro po određenom redosledu “koji je namerno tako pravljen da biste postepeno ulazili u Electro zvuk”.

Ovi noviteti su me naveli na preispitivanje redosleda, gde sam uočio neke mogućnosti za poboljšanje. To je značilo da sam morao i nove grupe da izmešam sa starima (dakle, ne samo da ih pridodam na kraju).

Kad sam već odlučio to da radim, onda sam želeo da zbog Interneta i brzine učitavanja sve celine budu jednako opterećene, što znači da svaka celina ima po tri grupe (a ne, na primer, jedna četiri a druga dve).

I na kraju sam uveo još i to da na početku svake Electro celine budu udarne grupe koje su najinteresantniije tako da odmah naletiš na njih, a ne da moraš da skroluješ da bi do njih došla.

Sve ovo gore pomenuto je izazivalo promene u redosledu koji je morao da pretrpi i neke kompromise jer, jednostavno, nije moglo drugačije. Na primer, iza dve jake grupe (ElectroGroove i ElectroTrance) dolazi ElectroDisco koji deluje pomalo kao slepo crevo. Bolje bi bilo da je došao na početak, kao uvod u čvršći zvuk, ali tada ne bi zadovoljili princip da najbolje i najinteresantnije dolazi na početku.

Osim toga, pojedinačne stvari u okviru ElectroDisco-a su slabije textualno obrađene u odnosu na ostale dve grupe, što ne priliči grupi koja treba da otvori celinu. A i nigde drugde ova grupa ni približno ne bi mogla da se uklopi. Čak i kada bi mogla, tada bi se pojavio problem disproporcije (ovde dve, tamo četiri grupe).

Dakle, ako ti se negde učini da nije baš sve na svom mestu, ovde u Electru, ili bilo gde drugde, znaj da je to neki oblik kompromisa koji je morao da se podnese radi većeg opšteg dobra.

ELECTRO DANCE

Ako si primetila da se ElectroDance malo zajapurio, da su graške znoja orosile njegovo namreškano čelo treba ga razumeti. To je od pozitivne treme. Jer, ni jednoj grupi u celoj Electro porodici nije pripala ta čast koja je ukazana ElectroDance-u. To da bude u sastavu prve Electro celine od četiri koliko ih ima. I ne samo da ta prva Electro celina otvara čitavu Electro priču, nego je ElectroDance stala na sam početak – upravo onaj koji seče traku.

Ali, otkuda to baš tako?

To ćemo najlakše da shvatimo ako se prisetimo šta je sama priroda bilo kog zvuka?
Zvuk je talas – elektromagnetni talas. Talasi – i elektronski kao i oni morski – imaju svoje uspone i padove – svoje amplitude. Talas je, dakle, jedan zmijoliki pokret koji se giba na gore, pa na dole, pa opet na gore. I tako redom.
Najbliža reč koja obeležava Electro muzički talas je “Igra” (Dance). To znači da je Electro zvuk igrački po svojoj prirodi. To važi za jedanaest Electro grupa od ukupno dvanaest koliko ih ima.

Početak može da bude sa bilo kog dela zvučnog talasa i to bi bilo sasvim Ok. Ipak, pošlo se od toga da na samom startu bude zvuk koji je najopštiji i najstandardniji po svom ritmu i atmosferi. Jer, ako već trebaš postepeno da uđeš u Electro, onda postoji logika da se to uradi baš na taj način.

Dakle, da zaključimo. Sinonim za opšte se sigurno ne može naći niti u razbesnelom penušanju talasa na njegovom vrhu, niti u vodenom krateru koji je taj vrh napravio pošto se survao u njega. Opšte se nalazi u nekom proseku između tih extrema.
Sada je sasvim jasno da ime ElectroDance predstavlja taj neki Electro prosek koji se najlakše može povezati sa imenom Dance.
Ali, kakva je to muzika koja u našoj glavi najviše asocira na igru elektrona?
To je muzika koja možda u baš tvojoj glavi uopšte nije takav sinonim, ali, ipak, kod većine najverovatnije da jeste.
Jer, društvo je jedan veliki prosek – kako god ga posmatrali. Ono ima u sebi svega i svačega, svih mogućih extrema i pojedinačnih slučajeva. Ali svi ti extremi su, ipak, uprosečeni masom koja gravitira oko društvenog centra koji se nalazi na pola puta od bilo koje dve suprotne extremne tačke na njegovoj periferiji.
Prevedeno na naš slučaj to znači da ono što u glavama većine asocira na Dance je povezano sa muzičkim korenima koji su u najopštijem obliku nosioci pokreta i igre. I Electro ritam ima te iste korene u sebi. Ti koreni su za Electro: Pop, Disco, Funk/Funky, i R&B.

Ako sada pomešate te Electro korene i našminkate ih elektronima tako da ne budu niti “nafrakani”, niti tako da se šminka uopšte ne primećuje, onda ćete dobiti baš onaj Electro zvuk koji je u sebi uprosečio sva vrdanja na jednu ili drugu stranu. Dobili ste ElectroDance ritam i zvuk.
Kao što već sigurno pogađate, to je jedan ritam kroz koji možeš da izraziš pokret i to lakše nego na bilo koji drugi način. Jer, sve ono što odstupa od “centra” zahteva više napora, energije, posvećenosti. ElectroDance to neće tražiti od tebe. Družićeš se sa tim zvukom jer te on ne opterećuje – ne pritiska. Jer, ne moraš da se dokazuješ – da budeš na visini zadatka.
To je jedan pitak Electro zvuk koji će jako da prija tvojim čulima. Toliko je dobroćudan i bezazlen da ćeš na njega da igraš jer ti je to došlo kao spontana želja. Ritam je takav da ćeš moći samo malo da “vrdaš” telom i da to bude igrački sasvim ok – da zadovolji ElectroDance standard.
Dakle, čeka te jedan zavodljiv ElectroFunky koji će da te opusti i ispuni dobrim vibracijama.

Julius Papp – čudno ime za “običnu” ElectroDance grupu. Julius je Kanađanin koji se lutajući po Americi skrasio u San Francisco-u. Poznat je Electro producent i DJ. Njegova muzika ima dosta raznih mešavina – od Disco-a, preko House-a, do Afro i Latino zvuka.
Julius voli sve da proba i da slušaoce izlaže raznim zvučnim izazovima. Imali smo ga već na blogu u okviru HouseMix-a gde je u Disco Moroder-u “nagnao” jadnog sax-a da duva 300 na sat.
Ovde je Julius sasvim drugačiji. Više je u svojoj pitomoj Disco verziji – umerenog temperamenta i finih manira.
Naslov stvari – otvoreni um – (“Open Mind”) ima u sebi i autobiografskog jer i Julius pokušava da bude baš takav – i što se tiče broja različitih muzičkih stilova koje koristi, kao i samog načina na koji manipuliše zvukom. Možda ga je baš takav pristup i naveo da napravi ovu “otvorenu” stvar i da ona bude u svojoj kategoriji, zaista, vrhunska.
Jer, ovo je umerena grupa, u kojoj nema trans-a-tičnog ili crystal-nog “iživljavanja” koje ćeš doživeti nešto kasnije (Electro II – ElectroGroove/ElectroTrance). Zato kada se ovde kaže da je stvar “vrhunska” onda se ne misli na ritmičku dinamiku i snagu, nego na okvire koje je umerena i rasterećena ElectroDance grupa postavila. Open Mind je, zaista, otvoren, nesputan i slobodan. Bar u onoj meri u kojoj je to moguće.
Jer, maločas je pomenuto da ElectroDance bazira svoj zvuk na korenima igre i pokreta koji se nalaze u ranijim muzičkim pravcima: Disco, Funky i slično. Od toga je teško pobeći, što većina sličnih Electro stvari i ne pokušava. Naprotiv, većina će iskoristiti imidž i snagu korena i onda će ih samo malo elektronizovati.
Julius je, naprotiv, ovde pokušao da ide malo više protiv struje. On je pokušao da se što više oslobodi tih korena – da što više izgradi sopstvenu zvučnu individualnost. To je sasvim razumljivo. Svako dete, na primer, ima sličan poriv – da se izbori za sopstvenu ličnost. Da ne ostane uronjeno samo u roditeljski identitet.
Ritam, naravno, mora da bude Funky – tu nema dileme – ali sav onaj spoljašnji izraz koji se primećuje i doživljava kao karater ima slobodu da izrazi sebe na specifičan način. Zato ako je neko uspeo da ušprica Electro u korene – tako dobro da se taj Electro oseća i doživljava kao individualnost – onda je to uradio Julius u ovoj stvari.
“Open Mind” je, dakle, jedna jako pitka stvar. Tako lepo klizi niz grlo, da ćeš jednostavno želeti da piješ i da se nikad ne zaustavljaš. Toliko mnogo prijatnosti za svaki i najmanji atom koji je zadužen za ukus.
Kao kada, na primer, premazuješ jednu krišku hleba nekim jako finim namazom. Za razliku od neprijatnog iskustva koje je svako sigurno doživeo – sa nekim margarinom, kajmakom ili sl., koji jako rashlađen u frižideru potpuno odbija poslušnost.
Prosto ti ponekad, kada nisi baš svoj, ide na živce kako taj namaz ne da da se razmazuje ravnomerno, nego se samo gomila na mestu na kome ga prvo staviš. Tada bi prosto da iskočiš iz kože jer tu ne možeš ništa da učiniš. Na nekim mestima ćeš imati previše namaza a na nekima sasvim prazan hleb. Da ne govorimo o tome da će ti sitniji delovi padati sa strane, da ćeš možda probušiti hleb i balansirati kao hodač na žici, da sve to ipak, nekako strpaš u usta.
Uh, obliće te možda znoj kada na kraju progutaš poslednji zalogaj. A o ukusu i ukupnom doživljaju hrane da ne govorimo. Potpuno su poremećeni ovim kulinarskim olimpijskim igrama.
Sada zamisli potpuno obrnuto. Namaz koji kako ga samo dodirneš, tako već zna gde i koliko treba da se rasporedi. Toliko ti prija da radiš tako nešto što ne zahteva nikakav napor, a da istovremeno jeste neko dešavanje koje ostavlja prijatan trag u tebi. Prosto ti je žao što se to brzo i lako razmazivanje bar malo ne produži.
Baš takva je i ova stvar. Prosto ne možeš da je se nauživaš – jednostavno izgubiš meru u tome koliko je dosta.
Jer, sva je nekako tako dobro umerena, tako skladno skrojena da ti se čini da je u stanju da se vrlo lako priladogi svakoj veličini – od “small” do “extra large”. Drugim rečima, toliko je dobro ispeglala sve svoje neravnine da možeš da se klizaš po tom zvuku bez i malo napora.
Ritam je umeren, funky, igrački, ali tako opušten i ubalansiran da ga odmah prepoznaješ kao nešto što ti prija i što te privlači da ga direktno iskusiš kroz pokret.
Ono što je nešto ranije pominjano kao specifičan izraz kojim je ova stvar udarila sebi Electro pečat je soliranja sintisajzera koji i refren a i sporedne efekte izvodi sa toliko originalnosti da jednostavno ne možeš da kažeš ništa drugo nego: “Kapa dole”.
Otvori svoj um i pusti da se ovaj zvuk rasprostre po tebi. Učiniće to tako da ga i u tvom umu kao i u tvom telu ima baš onoliko koliko je potrebno za jedno prijatno i uzbudljivo zvučno “razmazivanje”.
(Julius Papp – Open Mind)

Za razliku od prethodne stvari koja se trudila da pokaže svoju individualnost preko originalnog synth zvuka, ova stvar to pokušava drugačije – preko reči.
Znamo dobro da su reči u Electro zvuku “kržljave” i retke. Da ako ih ima onda su najčešće neki izlivi osećanja. Ili kao pokušaj da se preko reči zvuk malo desintetizuje – da se malo “uljudi”.
Jer, Electro zvuk često deluje kao da je odvojen od čovekovog sveta. Kao da je došao taxijem direktno iz Univerzuma. Nekada se baš takav pristup “izvan” potencira da bi se prizvala naša najdublja osećanja – ona koja su apstraktna i koja nemaju veze sa svakodnevicom.
S druge strane, nekada se želi baš obrnuto – da se rečima pokaže da je stvar topla, pristupačna i da živi zajedno s ljudima. S njihovim problemima, nadama i očekivanjima.
Ova stvar je baš takva, s tim da je otišla i korak dalje. Ona pokušava da rečima i zvukom dotakne bitna pitanja čovekovog društvenog života i njegovih demokratskih prava. Drugim rečima, ova stvar je zvuk stavila u službu politike.
Samo, jedna stvar ostaje nejasna. Da li se politika ovde “čita kako piše”? Odnosno, da li se ozbiljno misli to što se u textu kaže, ili su reči parodija na političke govore, koji su puni lepih obećanja i ideja koje, u stvarnom životu, vrlo malo, ili baš ništa ne znače?
Ima razloga da se veruje da je parodija u pitanju baš zbog imena grupe -“Dubya”. Jer, ako niste znali, Dubya je pogrdni nadimak za George Busha.
Teško je poverovati da je taj nadimak tek tako slučajno izabran kao i samo ime pesme – “sloboda govora” (Free Speech). Da je čitav text onako u šali podmetnut. Sve to deluje, ipak, malo verovatno. Pre bi se reklo, da je i ova grupa kao i ova stvar napravljena sa posebnom namenom – za vreme predsedničkih izbora u Americi. Kao reklamna kampanja protiv dolaska na vlast George Bush-a.
Ipak, bez obzira na tu političku notu, stvar je zadržala jedan od uobičajenih Electro pristupa u vezi texta i reči – što manje to bolje. Postoji samo jedna kratka jednostavna strofica koja se povremeno ponavlja i ništa više. Sve ostalo je ritam i zvuk.
To se savršeno uklapa u Electro standard u kome je, inače, veoma česta pojava da se u toku pesme koriste neke oficijelne fraze iz činovničkog jezika, politički govori ili neki slični izrazi koji deluju kao da dolaze iz usta robota a ne čoveka. Time se najčešće želi poslati poruka koliko smo zarobljeni društvenim sistemom i političkim životom uopšte. Koliko smo robovi ljudi sa plitikim umovima.
Ipak, ova stvar se što se toga tiče malo razlikuje. Ovde izgleda kao da te reči o slobodi govora ne izgovara mašina nego baš, naprotiv, čovek od krvi i mesa. Dakle, s te strane, posmatrano, kao da nije na delu politička parodija nego kao da su to, zaista, propagandne poruke koje žele da te pokrenu da razmišljaš o toj svojoj slobodi – u kojoj meri je ona ugrožena, a u kojoj, zaista, postoji kao demokratsko pravo u društvu.
Opet, s druge strane, glas koji izgovara te reči nema u sebi baš ni malo propagandne strasti. Niti malo. Kao da se radi o sasvim nekoj običnoj stvari koja ti se neutralnim jezikom saopštava.
Isto tako izgledaju i ritam i zvuk. Kao da nemaju baš nikakve veze sa svim ovim što je rečeno. Jer, ova stvar deluje jako pozitivno i lepršavo. Kao da joj je politika poslednja stvar na koju bi potrošila i sekund svoje pažnje.
Ritam se jako oslanja na Funky i Pop korene. Pritom ubacuje i po malo synth-a, čisto da bi dobio elektronski potpis. Od instrumenata se naročito ističe flauta, koja unosi neku neobičnu razdraganost i bezbrižnost.
Dakle, jaka pozitivna emocija se sasvim jasno oseća. Kao da smo svi na nekoj proslavi koja je uspela da okupi sve one koji su trebali da dođu. Ali, ne oseća se ni trunka negativne atmosfere. Svi igraju razdragani i ispunjeni pozitivnim vibracijama. Oseća se snažno zajedništvo i okrenutost ka pozitivnim vrednostima koje nas guraju ka tome da postanemo bolji ljudi koji žive u boljem svetu.
Zato, pusti politiku na miru i ovu stvar posmatraj samo kroz ritam i zvuk. Možda će i tebe poneti taj talas opšteg optimizma i vere u ljude i svet u kome živimo.
I want you to think about free speech
Someone will (be) right
Someone will (be) really wrong
That’s what we believe
We believe in free speech
It’s ok, it’s ok...
(Dubya – Free Speech)

Mnogo toga ne znamo u vezi ove stvari. Na primer, o tome ko se krije iza imena benda “Lovebirds” nema nikakvih podataka.
U bukvalnom prevodu, Lovebirds su jedna vrsta malih simpatičnih papagaja koju možete kupiti čak i na nekoj našoj pijaci. Zašto se baš tako zovu ne znamo, osim da nagađamo da su dobili ime po tome što ih je lako pripitomiti i što se vezuju za ljude (vole ih, valjda, pa zato).
Da bismo tačno znali za poreklo ovog imena morali bismo vremeplovom da odemo u antičku Grčku, pošto je ime ovim papagajima upravo tada dato. “Agapeornis” (Agape-ljubav, ornis-ptica).
Ili, možda su autori sebe poistovetili sa nekim drugim primercima ptičijeg sveta za koje se zna da zajedno žive u paru do kraja svog života (labudovi, rode...). Po ugledu na te ptice koje izgleda da se, zaista, vole, nazvali su i svoj bend Lovebirds.
Druga stvar koju ne znamo je zašto je ovoj stvari dato ime “Utorak” (Tuesday)?
Poznato je da se različitim danima u nedelji pripisuju različite vrednosti. Tako je, na primer, nedelja dan kada je dobri bog pošto je šest dana jako naporno radio odlučio da se sedmi odmori. A pošto je čovek “napravljen po božjem liku”, i on, onda, naravno, slavi nedelju kao dan za odmor.
Subota se nekako privukla nedelji kao dan vikenda, pa nam je i ona postala važan dan – možda čak i važniji od nedelje. Jer, u subotu možeš da “zaglaviš” negde u provodu a da se ne pitaš da li ćeš sutra da osvaneš “na tri ćoška” za posao. U nedelju da pokušaš tako nešto ne bi smeo ni da pomisliš.
Petak delimično kao i subota – dan kada se sve uz posao prave planovi za vikendašenje, koje će možda baš u petak da započne nekim “tulumom”. Petak je, osim toga, i dan za koji se vezuju neke neprijatne dogodovštine – crni petak i slično.
Ponedeljak je možda najnepopularniji dan u nedelji jer se treba otrezniti od raspuštanja preko vikenda. Kako se upregnuti u “od 9-5”, kada su kola za vuču demontirana već u subotu?
Sreda – sredina nedelje. Važan dan za orijentaciju. Kada se ona pregura sve će ići lakše – vikend je već na vidiku.
Ali, šta sa utorkom i četvrtkom? Dva potpuno bezlična dana za koje ne znaš ni da li bi trebala da ih voliš ili ne? Kako da im pristupiš, gde da ih svrstaš? Hm, teško, vrlo teško.
Ipak, bez obzira što ništa ne znamo o ovim imenima, ima nešto što vrlo dobro znamo, jer to možemo da čujemo i osetimo. Ono što, dakle, kod ovog “Utorka” svakako znamo su njegov ritam i zvuk.
Utorku bi, što se tiče ritma, možda bolje bilo da se zove sreda. Jer, nekako je ovaj naš utorak sav u-sred-sređen na sredinu. Pogađa svojim zvukom tačno u centar – u sred srede.
Sećate se uvodnog dela ElectroDance grupe u kojoj je, na kraju, zaključeno da je ta – odnosno ova – grupa Electro centar sveta, jer uprosečava sva Electro švrljanja na levo ili desno koja se susreću kod drugih grupa.
Ali, bez obzira na to, i sama ova grupa nije homogena unutar sebe. Videli ste prošlu stvar. Sva je u nekim pretpostavkama i protivrečnostima. Ili stvar pre nje, koja se uprla “iz petnih žila” da postane savršenstvo bez mane.
Ovaj “Utorak” je nekako uspeo da izbegne sve te zamke koje ga vuku ka periferiji – dalje od centra. Zato se može reći da je ova stvar središte središta celokupnog Electro zvuka. Kao kada biste trebali da napravite od svih ljudi jednog jedinog predstavnika koji bi bio neki opšti prosek koji važi za sve. Koga bi neki vanzemaljci doživeli kao – “aha, to je beše ono glupavo stvorenje zvano čovek”.
U svetu Electro zvuka “Utorak” je baš to (osim da je glup) – zvuk koji bi kada se pomene reč Electro kod većine trebao baš “utornički” da odjekuje.
Dakle, imamo posla sa jednom Dance stvari koja je jako umerena. Bazirana je na čistokrvnom mekanom Funky ritmu koji je tako prijatan da te prosto uspavljuje svojim zmijolikim gibanjem koje se neprekidno ponavlja u jednakim razmacima.
Uostalom, Electro zvuk ne može drugačiji ni da bude, jer je ritmičko ponavljanje, kako god i gde god, osnovni sastavni element takve muzike. Samo, kod većine stvari to ponavljanje nije tako vidljivo, jasno i jednostavno. Ili, nije kao ovde tako majstorski propušteno kroz zvuk.
Kao kod svih standardnih Electro stvari i ovde postoji synth-e-sizer-ski refren koji se mantra od početka do kraja. Ovde je taj refren toliko “lepljiv” da će ti, posle već jednog slušanja, biti teško da ga se otreseš.
Naravno, kao i kod ostalih ElectroDance stvari, ni ovde nećeš morati da se trudiš da razumeš ili da se unosiš dublje u zvučni smisao. Sve će to samo da dođe na svoje mesto bez tvog uplitanja. Autamatski pilot će se pobrinuti da bezbedno i u dobrom raspoloženju izvedeš ovaj let.
(Lovebirds – Tuesday)

Još jedna stvar o kojoj mnogo toga ne znamo i možemo samo da nagađamo.
“Samimi” je verovatno reč koja nešto znači na nekim od nama malo poznatih jezika – indijskom, na primer. Ono što se može pronaći na Internetu za ovu reč najviše asocira na to da je Samimi vlastito ime. Pošto imena, u suštini, često predstavljaju ili skraćenicu neke druge reči, simbola ili slično, verovatno je i da ovo ime nosi u sebi neko dublje značenje.
Ime benda “Synthpathic” je, takođe, obavijeno velom tajne. Ipak, nešto bi se o tom imenu svakako moglo reći.
Primetili ste verovatno da je skraćenica “synth” u nedavnom textu već par puta korištena kao deo za reč synth-e-sizer što je, inače, instrument koji se na našem jeziku prevodi kao klavijature, sintisajzeri, ili kao “važan deo Electro priče”.
Jer, ako biste, na primer, želeli da imate Electro zvuk, ali pod uslovom da morate da se opredeliti za samo jedan instrument, a da se odreknete svih ostalih, onda biste se bez ikakvog razmišljanja svakako odlučili za klavijature. Jer, bez tog instrumenta nema pravog Electro zvuka. I u korenu reči sint-etički (zvuk) se nalazi “synth” koji ima isto značenje na engleskom kao i na našem jeziku, samo što se različito piše.
Reč “pathic” je latinska reč koja se, naročito, u medicini koristi da opiše neka unutrašnja stanja. Nama je možda najbliža reč “simpatičan” koja na svom kraju ima to “pathic” koje se jasnije primećuje u nekim drugim jezicima (sim-pathic – simpatično, na engleskom).
Dakle, grupa “Synthpathic” nam poručuje da je njena muzika sastavljena od synth-ova. Da je to Electro zvuk u kome klavijature dominiraju. Osim toga, pošto “synth” vrlo slično zvuči kao “sim”, verovatno je grupa želela da preko te sličnosti reči poruči još i to da je njihova muzika prijatna za slušanje – da je sim-patična.
Ritam i zvuk daju za pravo ovim pretpostavkama. Jer, klavijature su, zaista, i alfa i omega u ovoj stvari. Toliko su u prvom planu da zaklanjaju vidik za bilo šta drugo. Čini vam se da ih ima nekoliko i da se sve utrkuju koja će da prisvoji što više “synth-ova” samo za sebe.
Kao i u “Free Speech-u” i ovde je ritmička osnova Pop zvuk. Stvar je toliko “sladunjava” da izgleda kao da u sebi nema ni gram “crnila” – Funky-ja, na primer. Na momente deluje kao neka razblažena šećerna vodica – kao neka dečija pesmica koja se sluša na rođendanima lepo vaspitanih teenager-ki.
To su, naravno, samo momenti, jer u celini gledano, ovo je jedna jako dobra Electro stvarčica koja je pravljena po standardnoj Electro šemi – sa vrlo malo texta i sa pauzom za “uzimanje vazduha”. Ritam je stabilan, umeren, dobro ubalansiran, sa dosta ponavljanja osnovnog refrena.
Opšti utisak je da je misija ove stvari da u tebi pokrene dobro raspoloženje. Da te ponese svojim osmehom – svojim synth – refrenom koji će kada ga čuješ dugo ostati da odjekuje unutar tebe. Ako te je uhvatila neka bezvoljnost i “zamor materijala”, onda će ti možda baš ova stvar – pre nego bilo koja druga – zašećeriti život svojim ugodnim synth – ovanjem.
(Synthpathic – Samimi)

U Electro zvuku je čest slučaj da je autor, u stvari, DJ koji osim ljubavi prema muzici i talentu za mixovanje zvuka, nema neko posebno zvanično muzičko obrazovanje. Nemac koji će nam se sada predstaviti (Jens Buchert ) svakako nije jedan od tih muzičkih improvizatora.
Za Jensa bi se pre moglo reći da je prekvalifikovan za svoj posao. Jer, on je stekao obrazovanje u raznim oblastima multimedije – i u oblasti filma, videa, a naročito muzike (muzički je dizajner i inženjer za zvuk).
Od kraja devedestih pa do danas “majstoriše” u oblastima Electro i ambijentalne muzike. Radio je na više projekata od kojih su neki toliko poznati da ste možda već imali prilike da ih čujete: Space Night, Café Solaire, Pacha Compilation, Ibiza Chillout, Sunset Chill, Savannah Beach Club, Café Abstract, itd.
Na jednom od tih projekata (Café Solaire) je napravio i stvar koju ćete upravo čuti: “Wendy”. Naravno, ne znamo tačno ko je Wendy, i koliko je Jens bio emotivno pobuđen da napravi ovu stvar i nazove je baš tim imenom.
Ali, ono što znamo je da je Café Solaire kompilacija koja ima više svojih “tomova”. Ovaj sa koga je Wendy je pod brojem osam. (Café Solaire Vol. 8). Da li je slika sa tog albuma – zgodna crnka odevena u crveno dok pozira u ležećem stavu – upravo Wendy ili ne ostaje kao tajna.
Ako vam je Samimi nabacila bezazleni osmeh na lice, od Wendy to nemojte nikako da očekujete. Ne, ovde je potpuno drugačiji film na repertoaru.
Wendy asocira na situaciju koja od vas ne očekuje da budete bezbrižni, nasmejani i rasterećeni. To istovremeno ne znači da obavezno morate da budete napeti i pod pritiskom. Možda da, ali možda i ne. Sve zavisi.
Šta mislite, kako se dvoje osećaju na prvom zajedničkom izlasku kada stoje blizu jedno drugome i kada se očekuje da će se poljubiti? Da li se smeju? Možda pre toga da, zašto da ne. Ali, baš u tom trenutku kada treba da se desi nešto što još do tada nije, i kada to možda može da napravi prekretnicu u njihovim odnosima, naverovatnije neće da razvlače usta u osmeh.
Još jednom, to ne mora, neophodno, da se povezuje sa nervozom, strahom ili slično. I kada nervoze ne bi uopšte bilo, opet bi, najverovatnije, smeh ili osmehivanje izostalo. Jer, smeh i razdraganost se nekako više vezuje za “raspuštenost” – kada smo “na malom školskom odmoru” što se tiče opažanja stvarnosti oko nas.
Za raliku od toga, kada nam je nešto bitno ili kada želimo da nešto što dublje iskusimo, tada se, spontano, najčešće, neutralan izraz sam od sebe navlači na lice. To je najčešće znak da telo brzo i temeljno upija u sebe čulne utiske.
Sada je verovatno jasnije da će Wendy da igra izazovno. Sa pogledom koji pokazuje da je spremna. Da sa njom ne možeš da vrdaš i muljaš. Moraćeš da otvoriš karte i nešto da uradiš – da vodiš ili da pratiš. Sve jedno je, jer je Wendy spremna na bilo šta.
Iz gornjeg primera bi se moglo naslutiti da je atmosfera izrazito sexy, iako to uopšte ne mora tako da bude. Ako se dvoje zakače za ovaj ritam, naravno da bi mogli da ga dožive kao vrlo sexy. Iako je taj zvuk po svojoj prirodi možda više neutralan.
Jer, u nekoj potpuno drugačijoj situaciji bi mogli lako da zamislimo da Wendy igra na ovaj ritam samo zato što je privlači taj “intelektualan” zvuk. Ta elektronska harmonija koja odjekuje na poseban način. Jer, ima u tom ritmu i laserske preciznosti koja pleni svojim “arhetipskim” skladom, a ima i jako mnogo zvučne raznolikosti koja se non – stop izmenjuje. Zvučni efekti su nenametljivi ali vrlo efektni. Svaki ton deluje jako dobro odmeren i uklopljen. Sličan sklad smo imali kod DaB-a – u njihovoj ElectroMix radionici.
Dakle, zvuk koji nam daje Wendy može da ima više lica. Iako ni jedno neće biti baš nasmešeno, to ne znači da jedno od njih ne može da bude i snažan doživljaj životne radosti. One koja je ubalansirala usne u neutralan izraz opšteg blaženstva.
(Jens Buchert – Wendy)

EeeeeeleeeectroooDaaaanceee. Yeah. Da, “Popular Secret” (popularna tajna) od benda “The Lushlife Project” se izgleda raduje u fulu. Ima li razloga? Očigledno da ima.

Dugo vremena se “kiselila” sa R&B Dance Old School grupom. Čitavo vreme dok ta grupa nije ugledala svetlost dana. I sada kada je došlo vreme da se kaže nešto o toj stvari čitam u textu “help me out from this misery” (spasi me od ove bede) i shvatim da mi stvar poručuje da joj ovde nije mesto.

I ranije mi je bilo jasno da Electro na bazi Lounge-a nije isto što i Funky stara škola. Ali, tada mi se činilo da se “Popular Secret”, jednostavno, nigde drugde ne uklapa bolje. U “staroj školi” jeste da je bila drugačija boja, ali tempo je bio vrlo sličan.

Ali, što kaže ona stara: “Ne stavlja se novo vino u mešine stare”. I “Popular…”, nije bilo svejedno. Dobro, bilo joj je drago da, ipak, negde može da pripada, ali cvilela je za pomoć. Jer, više joj je dosadilo da gleda babe i dede oko sebe. Uželela se nekih stvari koje su novijeg datuma.

“Popular…” je dobila i više nego što je očekivala. Ne samo slobodno veče da se malo zabavi sa novijim stvarima nego je potpuno preseljena na drugo mesto. Tamo gde, zaista, pripada. Među svoje društvo.

A ja još ne kapiram kako se desilo da sam prevideo da se “Popular Secret” savršeno uklapa u ElectroDance. Malo je potrajalo, ali je na kraju sve došlo na svoje mesto. Osim što ja sada iz R&B stare škole pišem text za ElectroDance. Nema frke. Može i tako.

Da, “Popular…” je bukvalno sva elekronizirana. Elektroni fijuču sa svih strana. Nebrojeni efekti se samo smenjuju. Glasa i texta ima nešto malo. A od toga što ima je većina u ponavljanju istog.

Ali, atmosfera kao da u sebi nosi neku dozu mistike. To je onaj dobro poznati Lounge efekat gde se zvuk namerno depersonalizuje. Drugim rečima, namerno se želi da se postigne efekat veštačkog zvuka. Na taj način se ostavlja utisak neke posebne čistoće, urednosti. Sve je na svom mestu, tako sigurno i savršeno precizno. To kod nekoga može da ostavi utisak prijatnog ambijenta za opuštanje.

Kakav je zvuk, takav je i glas. Jer, i taj glas se trudi da deluje pomalo robotizovano. Da bude lišen emotivne boje. I uspeva u tome. Delom i tako što se većina texta svodi na ponavljanje jedne iste rečenice. Ima još malo, yeah, pa malo ahhh, pa još malo, baby i to je sve.

A ona rečenica koju sam u gornjem textu pomenuo (o spasavanju iz bede) nije metafora nego bukvalan navod. Koga ona to moli nije jasno jer u textu nije bilo mesta za objašnjenje nego samo za molbu.

Ali, da ne ispadne da je ova stvarčica manje vredna od ostalih. Jer, kao da se oko nje stvorila jedna malo negativna aura. Ne, apsolutno ne. Stvar je tu gde jeste sa dobrim razlogom. Videćeš kako će te poneti taj tako dobro ubalansirani ritam. Ta “skromnost” u zvuku. Ta nenametljiva istrajnost.

Yeah, yeah, help me out from this misery

Yeah, help me out from this misery (tttthis)

Yeah, help me out from this misery

Yeah, help me out from this misery (tttthis)

Ba-by, ba-by, ba-by

Ba-by, ba-by, ba-by

Ah, ah, ah, ah, ah, ah

Ah, ah, ah, ah, ah, ah

Ba-by, ba-by, ba-by, from this misery

Ba-by, ba-by, ba-by, what I wanna be

Ba-by, ba-by, ba-by, from this misery

Ba-by, ba-by, ba-by, what I wanna be

Yeah, yeah, help me out from this misery

Yeah, help me out from this misery (tttthis)

Yeah, help me out from this misery

Yeah, help me out from this misery (tttthis)

This, this

Out from this misery

Help me out from this misery

Out from this misery, ooh, hey

Help me out from this misery, ooh

Out from this misery, ooh, hey

Help me out from this misery, ooh

(The Lushlife Project – Popular Secret)

DJ Cam (inače, Laurent Daumail) je dugo na Electro daskama – još od 1994. godine. Odmah se istakao u pokušajima spajanja naizgled nespojivih muzičkih stilova kao što su Jazz i Hip-Hop. Svojim prvim albumima je imao toliko uspeha da ga mnogi smatraju jednim od osnivača Trip-Hop zvuka. Osim toga što je DJ i što pravi remix-eve, radi i na muzici za film i TV. U svom poslednjem albumu iz 2011. godine pokušava da spaja fotografiju i likovnu umetnost sa muzikom. On potpisuje stvar koju ćemo upravo čuti - “Success” (Uspeh) - iako će to biti, u stvari, Remix koji su napravili Ameri Rob Garza i Eric Hilton poznatiji pod imenom Thievery Corporation.
DJ Cam i Thievery Corporation su dva vrlo uspešna primera muzičara koji su u Electro zvuku ostavili svoje vidljive tragove sa karijerama koje traju do današnjih dana. Da li je ime ove stvari koja je pred nama (“Success”) simbolično uzeto baš zato da bi istaklo tu činjenicu? Da bi obeležilo neki zajednički muzički jubilej? Možda jeste, ali, ipak, mislim da najverovatnije nije.
Možda su muzičari ovaj ritam i zvuk izabrali zato da ga predlože kao jedan od načina kako je moguće proslaviti neki uspeh – neko postignuće. Jer, uspeh nekako ne ide bez proslave. Sam smisao uspeha je da ostavi što veći trag u našoj potsvesti. Da ga se sećamo i spolja i iznutra. Tako će uspeh najlakše uspeti da nas potstakne da činimo dalje uspehe – i na drugim poljima. Na svim mogućim poljima naše svakodnevice.
Ili su, kroz ovu stvar, muzičari pokušali da zvukom kažu šta je to uspešnost – koji su njeni zakoni? Šta treba učiniti da se bude uspešan?
Poći ćemo baš od ove poslednje pretpostavke. Pokušaćemo da skeniramo “Success” (Uspeh) i da u njemu pronađemo Sveti Graal uspešnosti.
Inače, svaki čovek ima nešto drugačija merila što se tiče uspešnosti – šta, zašto i kako? Verovatno se, u tom smislu, i DJ Cam i Thievery, takođe, razlikuju. Ono što je, na primer, poznato je da je Thievery dosta vezan za indijsku filozofiju (kao i zvuk). Da su vrlo aktivni u borbi za ljudska prava, zaštitu okoline i slične društvene probleme. Takav pristup sigurno ima i neke svoje posebne definicije ljudskog smisla uopšte i uspešnosti posebno.
“Success – stvar koja je pred nama – bi mogla da pošalje jednu opštu poruku da je za uspeh važno trajanje. Da uspeh i uspešnost nisu dve iste stvari. Uspešnost znači uspeh koji se kontinuirano dešava u jednom dužem periodu i sastavljen je od niza manjih ili većih uspeha.
Ritam i zvuk podržavaju takvu ideju. Jer, ova stvar praktično od početka do samog kraja drži uglavnom jedan isti stabilan ritam. Neprekidno teče zvučna replikacija koja, u stvari, nema nikakav refren koji bi iseckao stvar i napravio njenu strukturu. Ne. Ovde nema refrena ili može isto tako da se kaže da je sve jedan veliki refren. U svakom slučaju, ritam nije “istranžirao” zvuk na posebne, odvojene celine – nije napravio neku vidljivu hijerarhiju u kojoj se zna gde je čemu mesto i šta je bitnije od čega.
Ne, ovde je sve spojeno u jednu celinu koja kao da govori: “Evo, to ti se zove uspešnost. Jedno isto (uspešno) dešavanje protegnuto na duži period”. Period je važan, jer ako njega nema, onda bi uvek moglo da se kaže da je uspeh posledica sreće – sticaja nekih vanrednih, slučajnih okolnosti koje se sigurno neće desiti i sledeći put. Englezi nemaju jednu reč koja bi razdvojila jednokratan uspeh i dugoročnu uspešnost. I za jedno i za drugo oni koriste istu reč – success.
Inače, što se tiče ritma, on je vrlo snažan – čvrst. Kao udarci Electro tam – tama. Na granici je bio da pređe u grupu višeg intenziteta – ElectroGroove. Taj ritam kao da govori da je za uspešnost potrebna volja, snaga i odlučnost. Uspešnost neće biti ostvarena ako se “vatra” stalno ne održava i raspiruje. Uspešnost se iskiva u dinamici i energičnom pristupu.
Zato je zvuk nepokolebljiv. Deluje jako odlučno dok ponavlja samog sebe neprekidno i ponovo. Kao da želi da pošalje poruku da ima u sebi dovoljno energije da drži taj snažan ritam koliko god je potrebno.
Ipak, u jednom trenutku će doći do opadanja intenziteta. Kao da se šalje poruka da ako se želi dugoročna uspešnost, onda je potrebno dobro rasporediti snage, a i s vremena na vreme uzeti koji dah odmora koji će dobro doći kao osveženje a, opet, neće ugroziti dugoročni cilj. Već ste sigurno primetili da je to “predahivanje” važan sastavni deo Electro zvuka uopšte.
Ali, najuspešniji se i najmanje odmaraju. Zato njihove pauze izgledaju kao fatamorgana – kao nešto za šta se pitaš u kojoj meri je stvarno a u kojoj je samo iluzija, varka.
Osim svega toga, uspešnost podrazumeva i voditi računa o detaljima – o mnogim “tehničkim” stvarima koje možda nisu bitne ali su nekada hitne, neodložne i u krajnjoj liniji, ipak, utiču na uspeh.
To je u ritmu predstavljeno sa dosta različitih sitnih efekata koji nisu kao kod ostalih stvari naglašeni, nego su ovde jedva vidljivi. Tako se možda želi reći da se sporedne stvari moraju obaviti tako dobro da se uopšte ne primećuje da postoje, jer su one svesno svoju individualnost žrtvovale višem cilju. Sve – i bitno i sporedno – se sliva u jednu skladnu, zajedničku struju energije koja teče ka jednom istom ušću.
Ipak, pažljivom slušaocu neće promaći da u zvuku ima i varijacija sa indijskom aromom u sebi. Da ima i mrvica onog arhaičnog indijskog zvuka koji se koristi u slavu njihovih božanstava.
To je možda poruka Thievery-ja da je uspeh relativna kategorija. Da on traži sklad spoljašnjeg i untrašnjeg uspeha. Da je samo materijalistički uspeh nedovoljan da zadovolji potrebe za uspešnošću čoveka kao unutrašnjeg bića. Onog našeg dela kroz koji se ispoljava istinska sreća, zadovoljstvo, bezbrižnost, spokojstvo.
Dakle, “Success” ti dolazi kao prilika da preko zvuka provališ tajni mistični kod uspešnosti – i one opšte kao i one tvoje, pojedinačne. Za početak možeš da kreneš od toga da probaš da budeš uspešna u slušanju. Da uspešno pohvataš i najsitnije zvučne vibracije od “Success”.
Uspešno ti bilo!
(DJ Cam – Success (Thievery Corporation Remix)

Na Internetu ima tri miliona James Ryan-a, samo ne onoga koji je napravio ovu stvar. Dakle, opet jedno duplo ništa. Ništa o autoru i ništa o stvari. Jer, reč “Shingle”, iako za Ryana sigurno nešto znači, za ostalu većinu nema ama baš nikakvog značenja.
Ryan je, verovatno, neki jako malo poznati DJ koji možda pravi Remix-eve nekih isto tako slabo poznatih “elektro-na”. Možda je tek na početku svoje karijere o kojoj će već za koju godinu moći mnogo toga da se kaže. Ko zna, videćemo.
Ipak, ono što stoji, jasno kao dan, je da je Ryan – ko god on to bio – napravio jednu jako dobru stvar. Stvar u kojoj nema mnogo nepoznatog, nejasnog, dvosmislenog. Iako, naravno, jednu istu stvar uvek možete da posmatrate iz barem nekoliko različitih uglova od kojih pojedini mogu biti i međusobno potpuno suprotni.
Sećate se “Wendy” za koju smo rekli da može da se posmatra iz sexy ugla s jedne ili iz intelektualnog, s druge strane, a da je, opet, sama po sebi, možda najviše nekako neutralna po ritmu i zvuku.
U odnosu na Wendy “Shingle” ima dosta naglašeniju sexy notu. Iako, to ne bi, naravno, mogao da bude i jedini ugao posmatranja, ipak, ćemo se baš njime ovde baviti. Interesantnije je. Videćete.
Čitav ritam ove stvari bi mogao da se raspodeli na nekoliko faza u kojima se izmenjuju različiti nivoi intimnosti. Zatim se te faze – kada dođu do kraja – ponovo ponavljaju istim redosledom. S tim da, sada, iako isto zvuče, više, suštinski, nisu iste kao pre. Kao što se meseci i dani u našim životima menjaju a mi u tim mesecima i danima koji uvek imaju jedno isto ime, ipak, niti smo isti, niti ćemo ikada više biti isti kao što smo bili.
Prva faza kada se dvoje upoznaju je faza odmeravanja. Susreli su se i postali svesni prisustva druge strane. Pogledi šetaju svuda po telu u pokušaju da se preko njih oseti da li i u kojoj meri postoji fizičko privlačenje.
U prvom susretu sa zvukom – osim par “otpadnika” na samom početku – zvuk pokušava više da “ritmiše” a manje da “zvuči”. Drugim rečima, ritam je stabilan, bez mnogo varijacija i solaža. Bez zvučnih efekata koji mu određuju karakter.
Već na samom početku, ritam odmah stavlja do znanja da je njegova energija iznad proseka za ElectroDance grupu. Objašnjava nam da je to jedan atraktivan igrački zvuk za koji bi možda, na prvi pogled, moglo da se kaže da – po tome što je dobro uprosečen i opšte prepoznatljiv – gravitira blizu Electro centra o kome smo više pričali u ElectroDance uvodu.
Ipak, na drugi pogled, ovaj ritam nije baš tako dobro Electro ubalansiran (kao, na primer, “Tuesday”), jer u svojoj ritmičkoj osnovi ima nešto više Funky-ja a nešto manje Electra – što ga, s te strane, za nijansu čini više klasičnim.
Sa zvuka se ponovo prebacujemo na “teren”. U ovoj fazi neko od dvoje preuzima inicijativu kod upoznavanja. To će biti onaj koji vodi dijalog. Oboje će preko reči pokušavati da još više prodube upoznavanje i da u što većoj meri osete da li postoji i kakva je ta zajednička linija koja spaja.
U ovoj fazi dolazi do zvučnog preokreta. Ako je ritam bio više naslonjen na Funky, onda je zvučna solaža – koja upravo sada nastupa – isključivo Electro obojena. Na sceni je jedno jako dobro Electro nijansiranje koje se oseća u zavijajućem zvuku preko koga mašina pokušava da progovori ljudskim jezikom.
Ritam i dalje drži svoj snažan, jednoličan tempo, a solaža “uvija elektrone” u pokušaju da im da najkreativniji izraz. To je faza u kojoj se vodi živ razgovor u kome obe strane pokušavaju da se manje ili više vidljivo predstave u onom svetlu koje je što prihvatljivije za drugu stranu.
Ali, sada dolazi faza u kojoj je razgovor izgubio na snazi. Opšte upoznavanje je iscrpelo svoje zalihe i sada treba da nastupe one reči koje više govore o neposrednoj nameri – da se uspostavi dublja veza. Tada, kada se traže prave reči, sigurno dolazi do pada u komunikaciji.
Ritam je sada ušao u svoju fazu najniže dinamike. Ono što već znamo kao uobičajeno “uzimanje vazduha” u svetu Electro zvuka. Životne funkcije se održavaju na najnižem nivou. Ritma skoro da nema, ali je solaža uz nešto smanjenu energiju i dalje prilično živa.
U fazi koja sada sledi se konačno dešava prva intimnost. Sada je glas umuknuo jer je na sceni prvo uspostavljanje bliskog kontakta – dodir ruke, zagrljaj, poljubac ili slično.
Zvučna govorljivost je sada potpuno nestala, iako ritam i dalje postoji. Taj ritam nagoveštava da sada teče snažna emotivna struja kojoj bi reči samo smetale. Na ovom mestu nastupaju klavijature koje pokušavaju da oponašaju najintimniji trenutak do sada, tako što iz sebe puštaju jedan dugo trajajući neprekidan zvuk koji se po prvi put upravo sada pojavljuje.
Faza prve intimnosti je završena i sada se govor ponovo pokreće. Više to nisu one iste reči sa početka. Ritam i zvuk su sada ponovo puni energije i nadahnuća. Dok emotivne varnice vrcaju na sve strane dvoje više ne sede u Café-u nego su se uputili negde drugde – kod njega ili nje.
Ponovo je ritam povukao uzde a faza nove intimnosti stupila na scenu. Sada je to ono što ima u sebi snagu da definitivno stvori jednu novu vezu – jednu novu zajedničku realnost.
“Shingle” je u jednom trenutku potpuno prestala da zvuči i ritmiše, ali je nova veza koja je tek počela da živi možda stala na put koji nema kraj.
(James Ryan – Shingle)

ELECTRO MIX

ElectroMix grupa je dobila to ime zato što je od svih drugih grupa najmanje jasna i precizna. Jer, stvari u ovoj grupi plivaju u jako uskom prostoru između različitih stilova.
Kao prvo, odmah ćeš primetiti da ovaj zvuk ovde ima definitivno Jazz-a u sebi. Biće ga, dakle, s tim što će Electro biti ključ a Jazz samo privezak. Takav muzički stil se u široj javnosti zove AcidJazz ili Nu-Jazz. Vidite da reči “Acid” i “Nu” dolaze ispred. Time želi da se pokaže da je ritam prioritet. A taj ritam je, zapravo, neka mešavina Electro i House-a.
Ove stvari, zapravo, razdvaja vrlo tanka granična linija ne od Jazza nego od House-a ili još češće od DeepHouse zvuka. To praktično znači da će kod tih stvari postojati jasno prepoznatljiva House atmosfera – i što se tiče samog House ritma, kao i instrumenata.
Ipak, neka mala sitnica će ovim stvarima nedostajati da bi bile svrstane u House grupu koju već imamo na blogu. Možda će ritam za nijansu da odstupa od klasičnog House-a, ili će, možda, biti nekog tračka Jazza ili nečeg drugog.
Na kraju, u ElectroMix grupi će biti i par stvari koje uopšte nemaju Jazza u sebi ali, osim toga, kod njih postoji i razlika u odnosu na sam House ritam. Ta razlika nije u nijansama nego je nešto jasnije vidljiva. Moglo bi se reći da su to one Electro stvari koje imaju u svojoj osnovi neki Dance ritam, ali je taj ritam tako specifičan da nikako nije mogao da se uglavi u već postojeće zvučne okvire.
Nadam se da je sada jasnije zašto je ElectroMix grupa morala da nastane. Ali, nemojte ni na trenutak pomisliti da su ovi “siročići” u nekom zaostatku u odnosu na ostale. Jer, možda nemaju neko jasno i određeno ime kao svi drugi, nego nose neki bezlični naziv – “Mix”. Ne, ništa od toga.
Prisetite se koliko interesantnog “Mixa” u sebi imaju predeli koji se nalaze na raskršćima – geografskim, kulturnim, ili nekim trećim. Pomislite samo na biljni i životinjski svet, hranu, klimu, žene...i biće vam jasno šta vas u ovoj grupi očekuje.

Za ovu stvar biste verovatno stavili ruku u vatru da je to jedan House par excellence. I ne biste pogrešili. Ali, ako odlučite da, ipak, ovom poklonu malo “pogledate u zube”, možda ćete otkriti da bi mu i ovde – u ElectroMix grupi – bilo, nekako, baš potaman.
Razloga za – ipak ovde – nema, naravno, mnogo. Najvažniji je taj da mi je ritam nekako malo mekši nego što je to uobičajeno kod HouseDeep-a. Jer, ovaj House pretenduje od starta da mu se nalepi etiketa “Deep”, zato što, između ostalog, ima dosta saxofon deonica koje vrlo često idu uz Deep House.
Ali, ipak, čini mi se da je ritam nekako suviše mekan, suviše sladak, suviše ležerno sexy da bi mogao da roni u dubokim vodama House-a. Zbog toga, takvom ritmu odlično leži etiketa neutralnog Electra.
Osim toga, u jednom delu, stvar izgleda kao da je presečena na dvoje, i onda saxa neko vreme uopšte više nema. Tada dominiraju klavijature, flauta i zvuk zbog toga po malo dobija Jazzy izraz, iako ritam dobacuje da i dalje nema govora o Jazzu. Kako, onda, drugačije nazvati taj “smušeni” zvuk nego Electro?
Inače, ono što je mnogo bitnije od suvoparne klasifikacije je da ova stvar dolazi kao poručena za jedno dobro “drmusanje”. Ne, da usporim malo. Ritam, kao što je već rečeno, nije, uopšte, preterano brz. Baš je, nekako, onako, sasvim potaman. Niti levo niti desno, nego pravo u centar. Stvarno je teško ovako dobrom ritmu naći neku manu.
Deluje tako siguran u sebe, tako pozitivan i ležeran. Zna da, uopšte, ne mora da brza. Čak mu pričinjava zadovoljstvo da bude pomalo i lenj. Toliko je primamljiv i zanosan da se zvuci prosto tope od miline.
Pa, kako, onda, ostati ravnodušan na ovako dobru šećerlemu? Teško, zaista je teško odupreti se toj zvučnoj gravitaciji koja sve oko sebe podešava na svoju talasnu dužinu.
Osnovna merna jedinica ovog zvučnog sistema je pokret – Dance pokret. Pokret koji od tebe uopšte ne traži da briljiraš – da iznedriš savršenstvo iz sebe. Ne. Ovo je zvuk koji pravi ugodno raspoloženje tako što te ničim ne obavezuje. Uopšte ne moraš da misliš kakav pokret svom telu da daš. Telo će se samo, bez greške, prilagoditi zvuku.
Sudbina je htela da u vezi ove stvari jedno dobro nije i dovoljno dobro. Imaćete, dakle, uz ritam i zvuk još i živu video radnju koja će vam, takođe, nadam se biti vrlo interesantna.
Video je pravljen da vam prikaže paralelno dešavanje u diskoteci, s jedne, i na živoj svirci, s druge strane. Gramofonska ploča jasno govori gde se nalazite u tom trenutku. Video je interesantan jer je u crno beloj tehnici iz šezdesetih godina. Ali, sekvence su tako dobro vremenski podešene i uklopljene da možete da se mirne duše razblesavite (get freaky) i prepustite ovom zanosnom Electro šmekeru. ‘Coz, time is for Partytime. Enjoy!!!
(S-Tone Inc feat. Marlon – Get Freaky Now (Acid Jazz Mix)

Trideset i neke godine prošlog veka, George Gershwin je komponovao jednu ariju za operu koju je nazvao “Summertime”. Od tada, ta stvar ne prestaje da zaokuplja pažnju ne samo Jazz muzičara nego i muzičara uopšte (i Doors-i imaju svoju verziju). Smatra se da original ove stvari ima najviše obrada koje je jedna pesma ikada imala – podaci kažu da je to cifra od 30 000.
Ovo što ćete sada čuti je jedna interesantna obrada u kojoj dominira snažan Electro ritam koji je toliko potentan da mu treba da se samo na trenutak odmori da uzme vazduh i odmah nastavlja punom parom napred.
Ono što je bilo interesantno kao izazov kod ove stvari je to da ju je zbog ritma i zvuka u startu bilo teško svrstati. Kako joj naći mesto kada se nigde baš dobro ne uklapa?
Jer, ono što dominira ovom stvari je jedan snažan Electro ritam za koji bi se u današnje vreme reklo da je stopostoni House, i to onaj Deep. Sada se i mnogo sporiji ritmovi od ovoga, čak i oni koji u sebi imaju dosta Pop-a, podvode pod zajednički House kišobran. Po tom opštem viđenju postoji samo House s jedne, i Chillout, s druge strane. I uglavnom ništa drugo između.
Nemam ništa protiv te podele, iako je ona ovde, naravno, potpuno beskorisna. Kad seckate zvuk na elektrone, onda su vam atomi i molekuli kao “balvani” – suviše gruba podela.
Dakle, zvuk ove stvari ima u sebi i House gene – i ne mali broj – ali ima, takođe, i nekog domorodačkog afro američkog Dance zvuka kome bi ipak, najviše odgovarao onaj naš dobro poznati izraz Electro.
Osim toga, ono što još više vuče ka ElectroMix-u, i što mirne duše svrstava ovu stvar baš u tu grupu je što je glas u ovoj stvari po svojoj intonaciji i dinamici, nekako, na momente (kada se stiša) prilično u Jazz maniru. Jazz, naravno, ne priznaje glas za svoju svoju zvučnu koordinatu, ali ako ga nekada možda ima ili ako bi trebalo da ga ima, onda bi taj glas zvučao otprilike kao i ovde. Takva boja glasa, čini mi se, jasno odudara od uobičajenih glasovnih šema u House-u. Iako, naravno, ne baš mnogo. Ali, ako već elektroni-ziramo...
Reči su delimično preuzete iz osnovne Gershwinove verzije i tu su da verovatno umire brigu i nervozu neke teenager-ke. Ona može da bude potpuno mirna i spokojna. Uskoro će doći vreme da raširi svoja krila i poleti u život koji će sama sebi da stvara. Ali, do tada može da bude potpuno bezbrižna, jer ništa ne može da je povredi dok tata i mama budno motre. Zato, treba da se opusti i uživa u letu i lagodnom životu.
One of these mornings
You gonna rise up singing
You'll spread your wings
And you'll take to the sky
But till that morning
There a'nothing can harm you
With your daddy and your mamma standing by
Your summertime, summertime, summertime
And the livin', livin’ is easy...
It’s sumertime, summertime, summertime
It’s sumertime, summertime
Your sumertime, summertime, summertime
And the livin’, livin’ is easy...
(Wass feat. Earl T – Summertime)

Ova stvar je zabola svoju zastavicu na tromeđi između House-a, Jazza i Electra. Saxofon je prilično aktivan i drži konstantno jedan igrački ritam koji je vrlo blizu Deep House-a. S druge strane, isto tako aktivna je i flauta koja zvuči malo više Jazzy. Naravno, ne kao klasičan Jazz, nego više kao njegova energetska Acid varijanta.
Ali, s druge strane, Acid, kada raširi svoje “perje”, uglavnom pokazuje više zvučnog kolorita koji se stvara uz pomoć različitih instrumenata, dok u našem primeru flauta deluje kao izolovan, sasmostalan strelac. Takođe, i Deep House, u ovoj svari, nije baš onoliko dubok i “ozbiljan” koliko se to od njega obično očekuje.
Dakle, i ovde je postojala dilema – gde ovu stvar svrstati? Rešenje je opet nađeno u ElectroMix-u. Jer, Electro etiketa je sinonim za elektronsku Dance muziku koja je nešto više neutralno obojena – koja ne vuče mnogo ni na jednu stranu. Koja egzistira negde u međuprostoru sličnih igračkih ritmova.
Inače, po nazivu (“Sparrow Soul”) bi se reklo da ova stvar pokušava da vam prenese ideju o tome kakva je duša jednog vrapca. Šta li on misli i oseća? Zašto je takav kakav je?
Nije jasno kako se autor odlučio baš za ovu ptičiju vrstu kada ih ima mali milion drugih – možda i interesantnijih za analizu. Možda mu je pred očima bilo nekoliko vrabaca koji su baš u tom trenutku bili u elementu da pokažu koliko su živi i temperamentni. Koliko ponekad umeju da pokažu karakter koji nas iznenadi svojom visprenošću.
Flauta je pravi instrument za to da izrazi neobuzdanu igrariju u kojoj se pokazuje puno mašte i kreativnosti. A saxofon je, s druge strane, idealan da malo uozbilji stvar – da predstavi nešto rizično, opasno ili neprijatno. Sve te situacije možemo jako lepo da preslikamo u svet malih vrabaca. Gde te ptičice izgledaju kao da imaju nepresušnu energiju za najrazličitije vratolomije. Gde nekada izbije i po neka varnica u međusobnom “koškanju” – kada se bore oko neke mrvice ili možda neke vrabice.
Inspiracija ptičijim svetom je u ovoj stvari, zaista, uradila dobar posao. Zato vas ovaj zvuk sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Svi su izgledi da ćete već sa prvim taktovima razumeti o čemu se tu radi i da ćete vrlo brzo “ući u mašinu”. Jedan isti stabilni ritam koji ne posustaje će vam dati dovoljno vremena da pokažete koje su vaše igračke boje. Flauta i saxofon će vam pomoći da nijanse tih boja izgledaju što šarenije.
Zato, opusti se i ne brini. Ako će ti biti lakše pogledaj male bezbrižne vrapce i shvatićeš da nemaš nikakvog razloga za brigu. Otvori se za ritam i zvuk koji dolaze iz ove stvari. Pusti da taj život pokreta i igre uđe u tebe i onda ćeš lakše razumeti i svet oko sebe – pa i dušu jednog vrapca.
(Micky More – Sparrow Soul)

Evo još jednog Deep House-a “na papiru” – svako će vam se zakleti u to. Ali, kod nas ovde na blogu, već pogađate, to nema baš mnogo značaja. Neću ulaziti u detalje “zašto i kako” jer bi to bilo nepotrebno ponavljanje. Već sam kod par prethodnih stvari objasnio koja filozofija stoji iza ElectroMix grupe.
Da započnemo jednim pitanjem: Da li vam je poznato ime Jesse James? Muškom svetu koji voli Western filmove verovatno jeste. Jer, Jesse je bio jedan od najpoznatijih odmetnika divljeg zapada. U široj javnosti ga često predstavljaju kao verziju Robin Hood-a, koji je, navodno, pljačkao bogate da bi delio sirotinji. Ali, istorijski podaci pokazuju da je Jesse bio pošten momak isto onoliko koliko je naš srpski Marko Kraljević bio veliki junak.
Narodna mašta, naravno, nema granica kada pokušava da sebi nađe olakšanje u mitovima iz prošlosti.
Ali, u ovom slučaju – kod ove muzičke stvari – postoji jedna intesantna sitnica što se tiče imena. Grupa koja izvodi ovu stvar se sastoji od dva muzičara koji osim ovog projekta imaju i svoje samostalne i nezavisne projekte. Jedan muzičar se zove Bradford James, dok drugi radi pod pseudonimom Jesse Outlaw (Jesse odmetnik).
Ova dva čoveka se sigurno nisu skupili i napravili ovu stvar samo zbog njihovih imena. Ali, ako su se već našli na zajedničkoj muzičkoj ideji i ako su mozgali kako da se nazovu, sigurno im nije mnogo trebalo da shvate da prezime od jednog i nadimak od drugog čine ime poznato mnogima širom planete – Jasse James. Zatim su na to ime zalepili i reč “Project” da, ipak, ne bi izazvali suviše zabune oko imena i da bi pokazali da se radi o ograničenoj međusobnoj saradnji.
U ovoj stvari oni pokušavaju da ti kažu kako Jesse nije bio baš “cvećka”, ali je, ipak, u jednom trenutku shvatio da je vreme došlo da se menja – da okrene list i napravi novi početak (“New Beginnings”). Kod njega se, verovatno, radilo o više takvih novih početaka, jer, primećujete, da je naziv pesme dat u množini.
Možda očekujete da će Jasse James ekipa odmah početi da žari i pali na sve strane. Da će početi da puca iz svih oružja i da neće da se zaustavlja dok god municija ne isteče. Ne, to se ni blizu neće tako desiti.
Ritam će malo na samom početku da ti zapali barut pred očima da pomisliš da se nešto ozbiljno dešava, ali već na sledećem koraku će ti postati jasno da se “tresla gora a rodio miš”. Dobro, ne baš miš, ali ne ni aždaha.
U stvari, ovo je jedna sasvim “pristojna” Electro stvar. Onako baš fina i moglo bi se reći suptilna – duševna. Izgleda kao da više ide u dubinu nego u širinu. Više unutra nego spolja. Manje priča o onome što vidiš pred očima, a više o onome što naslućuješ svojim unutrašnjim okom. Manje govori o dilemama koje su pred tobom u spoljašnjem svetu, a više o sopstvenim unutrašnjim borbama i strepnjama koje te obuzimaju dok nešto pokušavaš da učiniš (da okreneš novi list u svom životu, na primer).
Jesse i James su, dakle, pokušali da ti dočaraju šta ti se sve događa na tom putu preokreta. Uradiće to pomoću stabilnog Electro ritma i flaute. Izabrali su pravi instrument za to, jer flauta ume da širi oko sebe tako neku božansku zvučnu aromu koja je, s jedne strane jako uzvišena, a sa druge tako moćna da kroz sebe nagovesti tanana osećanja duše. U tom rvanju sa emocijama flautu će podržavati još jedan instrument sa jakom emocijom – violina.
Flauta će od samog starta da ti priča priču kako je ovaj put čvrsto odlučila da se menja. Kada je klavijature malo spuste na zemlju sa – “pa, čekaj malo, to ti je ona ista priča od ranije” – flauta će potpuno da iskoči iz kože. Kako neko može da posumnja u njenu odlučnost i dobre namere? Zna da joj prošlost ne ide u prilog, ali ovaj put je drugačije – pa zar to ne vidi gospođica klavijatura?
Onda će, ipak, malo da se razočara i izgubi samopouzdanje, jer je možda stvarno i tačno da joj ni ovaj put neće uspeti. Da se samo zavarava i samoobmanjuje.
Ali, tu će odmah violina da priskoči u pomoć, sa podrškom i tihom ali nepodeljenom verom u uspeh. I evo je flauta opet srećna i puna energije. Samo, na trenutak će da se zamisli da bi sebe upozorila da je na tom putu ne čeka “med i mleko”. Da treba da ima veru, ali i ne nerealna očekivanja.
Flauta kao da je od ove borbe sa samom sobom u trenutku sazrela iznutra. Vesela je jer je shvatila da je konačno po prvi put stala na put novog početka, ali je istovremeno i ozbiljna jer zna da će taj put da potraje i da će zahtevati istrajnost sa nogama koje čvrsto stoje na zemlji.
(Jesse James Project – New Beginnings)

Ovo je jedna od stvari za koju ako je pustite da vam se približi možete da konstatujete samo jedno: Ludilo!!!
Ne, ona se ne nalazi ni na kakvoj tromeđi ili granici. Kod nje nema nikakvih sumnji gde je svrstati – da li više beži na jednu ili drugu stranu. Ne, nikako. Put koji ova stvar utabava se, jednostavno, zove AcidJazz. Možete taj put nazvati i Nu-Jazz ako više volite – svejedno je.
AcidJazz je, inače, novija forma Jazz muzike nastala između kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka. To je pokušaj da se Jazz-u da novi sjaj – da se osavremeni i osveži kreativnim mešavinama sa Funk-om, Hip-Hop-om, R & B-jem, i sličnim Dance ritmovima.
Odakle reč “Acid”?
Smatra se da se to ime vezuje za muzičku izdavačku kuću koja je u to vreme bila aktivna i usmerena na novi talas izvođača i grupa koji su sve drskije napadali ustaljene Jazz šablone. Ime te izdavačke kuće je bilo: “Acid Jazz”.
Ali, ako istražujemo malo više primetićemo da u tom imenu Acid može da se krije dosta interesantne simbolike. Jer, kada nešto dobija svoj nadimak ili neko ime po prvi put, i kada to ime uspe da se održi i nametne u odnosu na sve ostale varijante, onda za to uglavnom postoje i dublji unutrašnji razlozi.
Na primer, dobro je poznato da je drugo ime za drogu LSD i Acid. AcidJazz je takav muzički stil koji je ako se uporedi sa klasičnim Jazz-om mnogo dinamičniji po ritmu – kao da je na drogama. Instrumenti kao da su se oteli kontroli – pa izvode neki svoj šou koji se ne uklapa ni u kakve okvire i ne poštuje nikakva ograničenja.
Sličnu asocijaciju možemo da izvedemo i iz toga što Acid znači i kiselina. A za kiselinu vrlo dobro znamo da je opasna i jaka. U stanju je da progrize i ošteti ono na šta padne. Slično kao što je AcidJazz snažan i koncentrovan muzički rastvor koji je napravio pukotine u tvrdoj i hermetičkoj Jazz formi.
Ova stvar koja je pred vama bukvalno potvrđuje sve gore rečeno. Pođite samo od naslova ove stvari – Prekršena pravila (Broken Rules). Ili od imena grupe – Panaphonic. Kako vam izgleda to ime? Da li možete da zamislite da stari, dobri jazzeri nazovu svoju grupu takvim imenom? Neeeee. Bljak! To ih sve potseća na neku suvoparnu tehniku, elektroniku. Na strujna kola i žice. Jazzeri se užasavaju toga.
Ali, novija generacija ne samo da nije gadljiva na elektroniku nego je namerno ističe u prvi plan, da bi se jasno stavilo do znanja da je njihov Jazz baziran na snažnom Electro igračkom ritmu koji u sebi ima i House-a, Funk-a, Afro i Latino ritmova, Hip-Hop-a i Rock-a, između ostalog. Klasični Jazz ni u snu ne može da zamisli tako široku zvučnu osnovu.
Do sada smo imali uglavnom klavijature, flautu i saxofon koji kao lokomotiva vuku svoje muzičke vagone i usmeravaju im put. U ovoj stvari tu ulogu preuzima truba.
Ako se malo više unesete u atmosferu koju te trube prave, prosto nećete moći da poverujete koliko kreativnosti je u stanju da proizvede ovaj instrument. Prosto ostanete zapanjeni kada se jednoj trubi doda druga, pa onda treća i kada sve one, svaka na svoj način, počnu da se igraju zvukom.
Ali, to nije obična igra – to je virtuoznost. To je jednom reči: “ludilo”. To je ista ona reč koju biste upotrebili kada biste na ulici videli nekog jako dobrog BreakDancera koji u ritmu muzike izvodi nemoguće akrobacije sa svojim telom. Takve pokrete koje prosto ni u snovima ne biste mogli da poverujete da su moguće.
Magija na instrumentima – to je ukratko opis onoga što rade AcidJazz čarobnjaci.
Ali, njihove muzičke akrobacije ne trebate da posmatrate izolovano – van ostalog ritma koji im pruža podršku. Ne, nikako. Jer, njihovo majstorstvo se u punoj meri razume tek kada posmatrate čitavu zvučnu celinu, a ne samo najistaknutije delove – solaže.
Tada postajete svesni da majstori zvuka koriste okolni zvučni ambijent kao što žongleri koriste svoje čunjeve koje bacaju u vazduh. Videćete kako čas idu napred i vode, da bi već u sledećem trenutku skočili sa čela na začelje – potpuno pozadi. Pa onda opet velikim korakom napred i tako non-stop. Za sve to vreme ide snažan igrački ritam koji, takođe, ume da iznenadi.
Jer, odjednom ćete se naći kao u sred brazilskog karnevala, pošto je zvuk u trenu poprimio afro i latino ritmove. Ali, to ni malo nije zbunilo trube. Naprotiv. Prija im i odlično se snalaze.
To vam je dobar AcidJazz. Mnogo, mnogo dešavanja koje je tako dobro da vam je teško sve odjednom da ispratite. Padne tu, u tom transu, i po koja reč – da izrazi extazu, da pokaže posvećenost i dubinu koja se dodiruje.
Kao što jedna slika vredi više od hiljadu reči tako je nešto slično i sa zvukom. Ne može se prepričati. Zato, usmerite svoju pažnju na zvuke koji su pred vama i postaće vam jasno da životna iskra nema granice izraza, i da su pravila stvorena da bi se kršila.
(Panaphonic – Broken Rules)

Još jedna “kisela” stvar – AcidJazz-na. Iako, ovde se ta kiselkasta aroma oseća samo povremeno – u tragovima. U najvećem delu ova stvar ide u čistom ElectroJazz fazonu. Dakle, zvuk obojen uobičajenim Jazz instrumentima koje predvodi saxofon. Ritam je Electro, srednje snage – čak deluje i pomalo umorno.
Ali, onda, iznenada, kada ovom saxu dođe žuta minuta, jednostavno poludi. Uopšte ne možete da prepoznate da je to onaj isti sax od malopre. Potpuno se izmenio. Postao je svoja sušta suprotnost.
U svakodnevnom životu imate dosta primera takvih transformacija. Može vam se desiti da provedete u razgovoru sa osobom kojoj je klinički konstatovano ludilo neko duže vreme i da sve izgleda sasvim normalno, da biste u samo par sekundi skapirali kako stvari stoje.
To, naravno, ne znači da je, možda, ovaj Benjamin malo “otkačio” – po principu kakva stvar takav i autor. Iako, ako bi se igrali detektiva, mogli bismo možda da naiđemo i na takve tragove.
Jer, da li znate šta znači reč “Skunk” u anglo-američkom slengu? Znači jednu vrstu marihuane koja pod izvesnim uslovima može da ima i jače dejstvo nego što to “trava” ima. Skunkaholic je, dakle, osoba, ovisnik ili “poštovalac” ove travke.
Kada biste pogađali poreklo gospodina Benjamina verovatno biste tipovali da je Englez ili Amer. Ipak, nije. Dotični AcidJazz-er je Holanđanin. E sad, povežite dva i dva i...
Naravno, malo se šalimo. Čovek je cenjeni saxofonista i verovatno je ovo ime dao za stvar da bi mogao makar na trenutak da izvede neko ludilo na svom saxu, i onda da napravi fazon kako on tu ništa nije kriv, jer se njegov sax ko zna kako iznenada “naduvao”.
Pred vama je, dakle, jedna udobna ElectroJazz vožnja u kojoj je vozač samo na par mesta jako oštro ulazio u krivine. Možda vam se od toga malo zavrtelo u glavi – ali ništa strašno. Gledajte stvari s pozitivne strane. Pustite radio i okrenite na AcidJazz. Nije loše da se u životu navikavate na iznenađenja, jer će vas neka od njih vremenom verovatno zaskočiti.
(Benjamin Herman – Skunkaholic)

Elektronskoj muzici nije ni malo lako da se izbori za svoje mesto pod suncem. Mislim na Electro stvari koje imaju svoj prepoznatljiv zvučni potpis. Jer, zbog svojih mogućnosti širokog uticaja, Electro je postao mirođija u skoro svakoj čorbi. Zbog toga bi se mnoge stvari mogle nazvati baš tim imenom – Electro.
Ipak, češći je slučaj da Electro dodatak, čak iako je prisutan u većoj meri, bude potisnut u stranu. Pre će nekoj stvari da bude zalepljena etiketa (Deep) House ili (Acid) Jazz, Tehno, Trance nego samo Electro(nic). Iako vremenom klackalica polako preteže na Electro stranu.
Stvar koju ćete sada čuti u svom početnom delu predstavlja oličenje Electro zvuka. Iako, naravno, ako ćemo da “seckamo vodu za piliće” mogli bismo i tu da primetimo da je ritam, ipak, za nijansu nešto sporiji.
Jer, Electro je poznat po tome da drži solidan ritam koji ne popušta. Ako se taj ritam samo malo umori i uspori, već je prešao na tuđu teritoriju – tamo gde gazduje Chill Out. Potvrda za to može da se nađe ako samo malo proširite pogled – sa muzike na izdavaštvo.
Verovatno ste čuli za Café Del Mar – Café na Ibizi koji je najpoznatiji po kvalitetnom Chillout zvuku koji se u njemu može čuti. Ali, ono što možda niste znali je da postoji i muzička kompanija istog imena, koja poseduje autorska prava na sva Café Del Mar izdanja. Ta ista kompanija stoji iza projekta DaB koji je autor ove stvari. DaB, inače, čine dva španska muzičara koji su 2001 godine formirali taj bend.
Dakle, taman kad ste pomislili kako ste pronašli jednu “arijevsku” Electronic(u) kojoj malo Chill Out-a ama baš ništa ne škodi, kad evo ti saxofona koji je odmah počeo da burgija tunel ka House-u i Jazzu.
Ali, Electro se nije dao ovaj put. Pustio je malo sax-a da na trenutak omiriše zvuk, a onda mu je naglo zavrnuo slavinu i odmah počeo ponovo da elektronizira. Kada budete slušali St. Germaina (Electro III), osetićete da postoji slična atmosfera u Electro izrazu.
Još nešto bi se moglo reći o ovoj stvari. To da ima veoma sličan zvuk sa grupom koja će doći odmah posle Electra – “Lounge”. Lounge je, inače, kao blizanac sa sestrom Chill – slična dilema sa ovom koju sada imamo između House-a i Electra. Dovoljno je da zamislite ovu stvar koju ćete upravo čuti u malo bržem ritmu i da shvatite šta vas čeka kada na red dođe LoungeDance grupa.
Ali, bez obzira na poreklo i pripadnost, za ovu stvar stvarno možete da kažete: “Mmm, kako je divan ovaj dan” (Quel Grand Jour!).
I samim autorima se ova stvar, očigledno, jako lepo primila, čim je nisu krstili na svom maternjem španskom jeziku (koji je svetski jezik broj dva), niti na engleskom. Ime stvari, kao i kratak monolog na početku, je na francuskom. Sigurno zato što kao i mnogima i autorima francuski deluje kao simbol otmenosti, elegancije i šarma.
Tu zvučnu gracioznost ćete osetiti već na početku. Kako je samo precizan taj zvuk, kako je “uredan” – kao da ste u nekoj zvučnoj apoteci. Prija to kada osetite da je sve na svom mestu – na najboljem mogućem mestu. Ostavlja utisak sklada – harmonije koja odmah donosi neko olakšanje – neko rasterećenje.
Zvuk je čist da čistiji ne može biti – savršen (i u živoj verziji - evo linka).
Ali, nemoj da misliš da je takav precizan sklad narušio prirodnost i životnu radost. Ne, ni najmanje. Zvučna savršenost je samo doprinela da odagnaš ostale šumove – da ih otreseš sa sebe. Da time možeš svu sapetu energiju – koju inače trošiš da izađeš na kraj sa neskladom i nemirom – da sada upotrebiš tako što čitavim bićem upijaš svoje prirodno okruženje. U onom trenutku u kome se ono dešava pred tvojim očima. Kakav predivan trenutak...Kakav predivan dan...Kakav predivan život!!!
(DaB – Quel Grand Jour!)

Neko jednostavno voli da ustaje rano. Dan mu je duži i čini mu se, da ako porani, da će imati vremena za sve. Ali, neko ustaje rano iz jednog sasvim drugog razloga. Recimo, da bi mogao da oseti buđenje dana. Onda, kada prvi svetlosni zrak počne da razbija pomračinu. Kada taj prvi zrak krene da najavljuje još jedan dan života koji je pred nama.

Za nekoga je to jako moćan trenutak. Ta tanka linija između usnule tišine koja se još uvek odmara i one prve jutarnje živosti koja je stala na svoje teturave noge i još uvek trese glavom u želji da se što bolje razbudi. U trenutku kada shvata da su se životni sokovi proširili po telu i da će potpuni fokus uskoro biti tu a sa njim i pokret. Pokret u novi dan.

Nekome će da se svidi simbolizam koji stoji iza sunca i njegovih prvih zraka koji prizivaju zoru. To sunce koje je izvor života na Zemlji. Pa ta smena noći i dana koja kao da nas podseća da je život borba – večita borba suprotnosti. Da će koliko god da se tuga uselila u tvoju dušu i srce, zrak svetlosti koji donosi ohrabrenje, sreću i radost naći put do tebe. Hoće sigurno. U to ne trebaš da sumnjaš. Taj zrak. Taj prvi znak zore.

Ko zna koliko razloga još ima zbog kojih neko voli jutarnju zoru? Ko zna koji je od tih razloga baš onaj zbog kojeg je Paul Hardcastle svom bendu dao ime “First Light” (prva svetlost). A onda i svoj album i udarnu stvar na njemu nazvao sličnim imenom – “Daybreak” (zora).

Svetlost asocira i na večnost i na trajanje i na kvalitet koji ne bledi. Tako je i sa “Daybreak”. Napravljena je 1984 i do danas je ova stvar ostala aktuelna. Kao da je zub vremena uopšte nije dotakao.

“Zora” je jednostavna stvar. Ne treba ti mnogo da je slušaš da bi uspela da je razumeš. Ne. Osvojiće te već sa svojih prvih par tonova. Sa ritmom koji će možda da te podseti na tamo neki zaboravljeni Dens koji si slušala u nekoj diskoteci. A sada slušaš jedan sličan instrumental. Tako fino skrojen da nisi ni primetila da mu nedostaju reči. Ma kakve reči? Šta će mu reči kada ume tako lepo da zavrti zvuk?

Ovo jeste ElectroMix kod nas ovde na blogu, ali mogli bi mirne duše da ga nazovemo i nekim drugim imenom (NuJazz, Dance, Chill). Kakvo god ime da mu daš to je manje bitno od toga da se radi o jednom finom Jazz-iranom igračkom ritmu koji će da se dopadne i tvojoj glavi a i tvom telu. Glavi će da prija taj balans koji je nenametljiv. Koji je pristupačan. Koji je lako prepoznatljiv. A telu će da se svidi što ne mora da izvodi egzibicije da bi na taj ritam moglo da reaguje.

Tu je flauta koja će da ti priča priču. Da te uhvati za ruku i povede te sve dublje u svoj svetlosni krug koji je uspostavila. U krug u kome se dešavaju neke lepe stvari. Svideće ti se to ritmičko kruženje koje ide pa se vraća. Koje se prvo razdragano šali a onda se odjednom uozbilji. Pa onda opet ukrug. Malo teenage životne radosti, a onda za njom jedan lagan dodor ozbiljnosti srednjih godina.

Pa sintisajzer koji ubacuje elektrone. I on, takođe, ima svoju priču. Koju plete oko tebe kao paukovu mrežu. I neće mu trebati mnogo da te u tu svoju mrežu zamota. Ali, ne zato da te zaustavi i da te uspori. Ne, nego baš obrnuto. Da te što lakše uvuče u svoj svet. Da bi ti tako pomogao da ga što bolje razumeš. Da bi tvoj pogled uhvatio njegov zrak. Zrak koji će da povede tvoje telo i tvoje noge u zemlju igrajućeg sunca.

(First Light – Daybreak)

Mmm, hoooot!!! Vruće. Vrelo. “Daybrake” ti dođe kao “mala maca” prema ovom brazilskom Funky-ju. Ma kakva zora. Kakav prvi zrak izlazećeg sunca. Ovde je sunce u zenitu. Odvrnulo je slavinu i sipa vrelinu da samo pršti. Nema ovde polako, fino, na note. Ne, ovde smo na uličnom užarenom asfaltu koji samo što se nije istopio.

Ili, ako ti se više sviđaju plaže, onda smo na jednoj brazilskoj peščanoj plaži na kojoj sve šljašti od lepote. Na kojoj se skupljaju lepa tela. Da se pokažu. Da privuku poglede. Da izazovu. Vazduh je ispunjen muškim i ženskim hormonima koji samo što ne proključaju. Pogledi, pokreti, sve je u simbolima provoda. U znaku Funky-ja. U znaku sexa.

Jer, Funky znači baš to – otkačen, blesav, sexy. Da, to je baš ono što je u imenu ove stvari koju slušamo (“Funky Brasilia”).

Jer, kada se spomene ime Brazila onda ne možeš a da ne počneš u glavi da ređaš slike brazilskih lepotica, peščanih plaža i noći ispunjenih vatrometom karnevala. Vreme u kome se ostavljaju kod kuće maniri uzdržanog ponašanja. U kome su čula naoštrena do maximuma, spremna da u sebe upiju svaki delić senzualne čarolije koja im stane na put.

Da, Funky je u DNK ove stvari, ali što se tiče samog zvuka tu smo i dalje gde smo – u našem ElectroMix-u. To znači da ovi elektroni hoće da ti kažu da zu uzavreli. Da bez obzira što im je nalepljena neka tamo “mix” etiketa, oni ne odustaju od svoje namere da projektuju sexy zezanje oko sebe. Pa zato i kažu: “Give me some more” (daj mi još). Nije ih sramota da traže stalno više od onoga što im se nudi. Jer, takvi smo mi – nikada zadovoljni, nikada dovoljno zasićeni kada se radi o provodu, o uzbuđenju, o uživanju.

Kao da smo rupa bez dna koju stalno moraš da puniš, da joj se posvetiš. Da misliš o njoj i svesno i podsvesno. Da brineš da li je dovoljno sita, jer ako ona zakrči, ako je gladna, počeće da ti se ljulja čitava konstrukcija koju jednim imenom zoveš život. Moraćeš što pre da preduzmeš nešto po tom pitanju, inače, loše ti se piše.

I zato je ovo jedan ofanzivan zvuk. Težak, kao ta borba koju vodiš svaki dan ne bi li skupila dovoljno zrnaca zadovljstva da bi mogla da kažeš da si “sita” – da si srećna.

I zato u ovom zvuka ima svega. Čitav kolorit instrumenata koji su svi uprli na jednu stranu. Na onu koja gura napred – koja se trudi da dobro obavi svoj zadatak. Da te pokrene. Da te naoštri na užitak. Da počneš da ga tražiš. Da dobiješ dovoljno samopouzdanja da shvatiš da ga zaslužuješ. Da imaš puno pravo da ga zahtevaš.

U jednom trenutku taj karneval zvukova izgleda kao da si ušla u mračnu brazilsku prašumu u kojoj obitavaju hiljade čudnih životinjskih vrsta, a svaka ima svoj zvuk raspoznavanja. A onda, pošto su se stanovnici šume dobro oglasili, oni odlaze u pozadinu. Tamo gde se čuju, ali za nijansu ili dve tiše. Jer, sada počinje svoju dominaciju nešto sasvim drugo. Struja elektrona je čekala i dočekala svojih pet minuta. Organi ili sintisajzeri su počeli svoj božanski ples koji kao da je ugasio čitavu šumu. Kao da su svi počeli začuđeno da slušaju i da se pitaju: Šta se sad pa ovo”? “Čije je ovo”?

Kao da je odjednom u sred šume izronio zvučni put koji nekud vodi. I koji ti kaže: “Sledi me i ništa ne brini. Ja te vodim u zemlju čistog zadovoljstva”.

(Timax – Funky Brasilia)

Sada ćemo da pucamo. Onako “oštro”. Šta je sad pa to? Pa svakako nije pucanj u prazno. To nije. Jer, ako se jedan zove “gospodin Vrhovni” (Mr Supreme) i ako se drugi zove “siguran pucanj” (Sureshot), onda znači da će ovde biti pucanja tačno u metu.

I kako onda ovaj bend drugačije da se nazove nego “Sharpshooters” (precizni pucači)?

Jer, ovi strelci ne troše metke samo tek tako. Ne razbacuju ih okolo samo da bi pravili buku i da bi time skrenuli pažnju na sebe. Ne, nikako. Ovi pucači svirači umeju i da pucaju “na uvce”.

Znaš ono kada si u kafani, pa kada orkestar priđe tvom stolu, a violina ti se primakne i onda samo za tebe počne da gudi. A ti, onda, širiš ruke i upadaš u sevdah. Pao ti je mrak na oči i drma te filing da je ta violina samo tvoja. Ma ne samo violina. Čini ti se da i taj orkestar i ta kafana, ma i da čitav svet postoje samo zbog tebe.

E da bi ta violina proizvela u tebi takav osećaj mora da puca jako “oštro”. Da bude jako precizna. Da gađa tačno u srce.

Kada su elektroni u pitanju onda su Sharpshooters-i na svom terenu. Toliko dobro gađaju da nema šanse da te promaše. Ma ne moraju uopšte da ti priđu blizu. Mogu i leđa da ti okrenu, ali pogodiće te sigurno. Tačno tamo gde treba.

A da umeju i na uvce, to umeju, nemoj da brineš. Kada ti se sax približi na dva pedlja i kada počne da te gađa onim svojim finim, mekim polu-promuklim zvucima prosto ćeš se istopiti od miline. Ali, onda će odjednom da te prene glas iz tamo neke pozadine: “Come on, yeah”, kaže taj glas. I ti shvatiš da tu nešto nije u redu. Nešto ti se ovaj glas baš ne uklapa u čitav taj scenario.

A onda ti u trenu prođe kroz glavu da ovaj pucač ne puca samo na uvce. Da on to možda ume i drugačije da ispaljuje svoje elektrone. I samo što ti se ta misao zaroji u glavi, a pucač kao da te je čuo, pa počne da udaljava svoj sax od tvog uveta. “Ma, čekaj, stani malo, zašto to”, samo što ne izustiš? I onda shvatiš, da je ovaj pucač džentlmen. Da on to radi zato što ima obzira prema tvom uvetu.

Jer, nema više tiho pa na uvce. Sada će da se puca oštro, bez pardona. Sada će sax da krene da “burgija zvuk”.

Ali, kako je samo ovo pucanje dobro. A on, pucač, istrajava. A i nije sam. Ima jaku podršku, tamo u pozadini. Prosto se ne zna se koliko ih sve tamo ima. I jasno se vidi da nemaju nameru da se zaustavljaju. Samo vrte onaj svoj “pihtijasti korak”. Čekaj, a šta je sad pa to? Pihtijasti?

Pa, tako se zove stvar (“Pork Pie Stride”). Svinjska pita po engleski ili pihtije po srpski. Ali, to ne menja na stvari. Jer, ovde je i toliko meko da se samo trese, ali je, istovremeno, i toliko čvrsto da neće da se pokida. Samo će da leluja od jednog pucnja do drugog. Ali, imaće stabilnu osnovu koja je ukopana u zemlju i koja neće ni da mrdne. A sve ono iznad tog temelja će da poludi od pokreta.

Jer, ta pozadina od hiljadu boja će malo da utiša da bi zvezda večeri sax mogao da leluja u svim pravcima. Da bi mogao da se razbaca po raznim stranama sveta.

Da li da igraš na ovaj zvuk? Da li da baciš telo u đusku? Pa, ne znam baš.

Mooooolim?

Pa, kada sam to ja savetovao tvom telu nešto drugačije od đuske, kad god je za to bilo i najmanje prilike? Koliko se sećam nikada. Pa, dobro, a šta je, onda, sada, ovo?

Pa to što mislim da bi te đuska možda omela da jasno čuješ ovo pucanje u metu. Jer, ovi pucnji su jako precizni. Možeš neke i da propustiš, ako ti pažnja popusti. Ako se na njih ne koncentrišeš, nego ti pogled vrdne na noge ili ruke.

A da se njišeš onako polako, onako odmereno, to je svakako preporučljivo. To se podrazumeva. Jer, ne vredi ti da izbegavaš ove pucnje u metu. Oni će te ionako pogoditi. Ali, ne da bi te povredili. Nego da bi tvoje srce otvorili za jedan fantastičan zvučni doživljaj.

(Sharpshooters – Pork Pie Stride)

ELECTRO SMOOTH

U ovoj grupi Electro talas kreće u spuštanje – na niže. Vodo – pad je, dakle, glavno obeležje ElectroSmooth-a. Ritam je ovde ne samo sporiji u odnosu na ElectroMix nego je i najsporiji od svih dvanaest Electro dgrupa. Ali, ne samo da je spor nego je i kao što mu ime kaže “gladak” – mekan i osećajan.
Ipak, to je i dalje uglavnom igrački ritam. Doduše, često će to biti više sporo geganje nego igranje. Ali, uz male inovacije koje možeš da uvedeš u pokret biće to sasvim dobra prilika da – ako to stvarno želiš – možeš da se naigraš i uz ovu muziku.
Na samom dnu liste ritam će se potpuno usporiti i onda je “stiskavac” najviše što možeš da izvučeš iz pokreta. Tada ćemo doći do najniže ritmičke tačke u celoj Electro grupi.
Inače, ova grupa nosi krnje ime u svom nazivu, jer bi trebala da se zove punim imenom ElectroSmoothGroove. To “Groove” je otpalo jer bi naziv bio trosloženica što je vrlo nepraktično i glomazno. Iako bi nastavak “groove” bio jako dobro simbolično rešenje. Tada bi i najintenzivnija grupa (ElectroGroove) i najsporija (ElectroSmooth) nosile isti nastavak na kraju – groove – koji bi jasno pokazivao “gde se oru najdublje a gde najpliće brazde”.
Ali, ritam nije jedino obeležje ove grupe. Kada bi ritam bio jedina odrednica, bili bismo, doduše, mirni u okviru Electro grupe, ali bi istog časa kada bi nos pomolili izvan njenog okrilja upali u probleme.
Jer, kada budemo završili sa svih dvanaest Electro grupa, to ne znači da smo završili i sa Electro zvukom u celini. Ne, nikako.
Jer, imali smo već House grupu koja je jako bazirana na Electru, iako, kao što se vidi, nije stavljena direktno pod njegov kišobran, nego ima sopstvenu odvojenu celinu. Isto to važi i za samostalne grupe koje će tek doći (Lounge, Chill, New Age, Ambient, Sounds). Sve one su bazirane, manje ili više na Electro zvuku, i sve predstavljaju neku fazu u talasanju elektrona.
Inače, ElectroSmooth nema “neprijatelje” u okviru samog Electra. Što znači da uopšte nije bilo dileme da li je neka Smooth stvar možda trebala da bude u sastavu neke druge Electro grupe. Ne. Dileme su bile samo u odnosu na “outside-re” – Lounge i Chill – koji će tek kasnije doći. Jer, i te grupe imaju vrlo sličan tempo kao ElectroSmooth.
Zato ritam, dinamika, enegija nisu mogle da budu jedna jedina odrednica za razdvajanje ElectroSmooth-a od ostatka sveta. Ono što pravi definitivnu razliku je to da ElectroSmooth osim sporog tempa svoje elektrone delimično slika i u Jazz bojama.
Ipak, to, kao i ranije, nije klasičan nego više AcidJazz. Jazz je, osim toga, više prisutan u atmosferi i detaljima, nego što je u samom ritmu. Jer, ritam je, inače, više Funky, Chill, Lounge, R & B, Pop, itd. Dakle, sve isto kao kod ElectroDance-a, osim što je još sporiji i što se u sintetički zvuk umešalo još i malo Jazz-a.
Taj Jazz neće uvek biti iste atmosfere. Nekada će tu biti i saxa i truba i svega drugoga što Jazz ima, a nekada će samo, na primer, klavir da Jazz-ira. Nekada će ritam, na momente, da bude isto tako dinamičan kao u ElectroJazz grupi, a nekada će klavir da bude tako usporen i uspavan da će ritam prosto da se “razmazuje po podu”.
ElectroSmooth će, dakle, da praktično spusti Electro talas “ispod nivoa mora”.

Krećemo sa De Phazz. Šta je to De Phazz? Pit Baumgartner sigurno to zna jer je on osnivač benda. Pit je inače Nemac, a ovaj naziv više nekako liči po francuski. Kao neka faza ili slično.
U svakom slučaju, ime govori da se radi o grupi koja voli alternativne izraze predstavljanja. Kakvo ime takav i zvuk. Mešavina svega i svačega. To je najpre jedan ritam nižeg intenziteta u kome ima i Jazz-a i Soul-a, i Lounge-a, i Drum & Bass-a, i Trip-Hop-a, i Latin-a, itd.
Grupa ima nekoliko stalnih članova kojima se pridružuju različiti muzičari za svaki pojedinačni projekat. Dakle, mnogo stilova i mnogo ljudi koji donose mnogo dobrog Electro zvuka.
U današnje vreme, sve više idemo ka tome da ako nisi Online onda i ne postojiš. Jer, svako je priključen na neku vezu. Bez Interneta, Fejsa, Twittera, YouTuba, mobilnog, ne možeš da zamisliš ne samo jedan dan nego i par sati. Uvek si prikačena na nešto – uvek si na nekoj vezi. I tvoja ljubavna veza s nekim je prikačena na vezu, takođe. O tome pričaju De Phazz u ovoj stvari koja se zove “Na vezi” (Online).
Ona je diskonektovana već duže vreme (u stvarnom životu) i jedino mesto gde on može da je sretne je Online. Inače, stalo joj je do njega i kada bi mogla rado bi ga download-ovala za ceo život. Ali, ona je diskonektovana…
To je otprilike priča – sa pozadinom da koliko god imamo više mogućnosti za kontakt to nekako manje imamo vremena za direktno – licem u lice druženje. Potpuno smo se oslonili na društvene mreže čija logika postojanja je da nam sve više uzimaju vremena a da nam sve manje daju ono što od njih očekujemo. Dobijamo masu velikih brojeva a minimum kvaliteta.
Čitava ta situacija – varljivost onoga što na prvi pogled izgleda kao odlična mogućnost – je jako slikovito pokazana preko još jednog čudnog naziva vezanog za De Phazz. Jer, ime albuma sa koga je skinuta “Online” se zove “Smrt čokoladom” (Death by Chocolate).
Čokolada je, kao što znamo, simbol jako prijatnog ukusa. Toliko je dobar taj osećaj koji čokolada može da izazove da postoje ljudi koji su čak ovisnici od čokolade. Ne mogu bez nje kao što alkoholičari ne mogu bez pića. Što upozorava na to da od svega čega ima previše može da nam pripadne smrtna muka. I od čokolade kao i od zavisnosti od društvenih mreža.
Ritam koji ozvučuje ovu “smrt sa osmehom” je čistokrvni Funky & Soul. Kako je samo jasan i stabilan. I sexy je, naravno. Jer, kako drugačije opisati ono što nas uvlači u krugove satkane od virtualne stvarnosti koja se boji bojama iluzije.
Pokloni koji se obećavaju nas samo još više umotavaju u nevidljivu paukovu mrežu koja nas sve više zarobljava i ograničava. Ona mora da bude slatkasta da nas privuče, zar ne?
Ali, osim tog privlačnog zračenja, ritam je jako kratkoročan. Na primer, kada sexy zvuk počne da proizvodi svoje dejstvo i da te obuzima već u sledećem trenutku sve što je sagrađeno se pretvorilo u pepeo tako što je u HotFunky kao furija uleteo “trapavi” Jazz. Hladan tuš je u momentu “sništio” sav erotski plamen koji je u međuvremenu možda nastao. Toliko o dobicima virtualnog sveta. Taman kada pomisliš da su ti na dohvat ruke a oni se izgube tako iznenada da moraš da se zapitaš: “Jeli bre, ko je ovde lud”?
Da ne bude zabune, čitav zvuk je tako “na nivou” da je teško da bilo čemu nađeš ne manu nego ni “mančicu”. Jazz jeste da je “pain in the ass” jer ti secka sexy maštu na rezance, ali je taj zvuk tako dobar da mu već sledećeg trenutka sve opraštaš.
Zvučni ambijent koji je stvoren je tako ispunjen raznolikošću, da ne znaš šta pre da staviš u fokus. Da li glas koji je atraktivan i dok je u običnoj kao i u Online varijanti, da li AcidJazz žongliranje sa instrumentima koje je na momente čista poezija, da li Soul ritam u pozadini od koga ti podilaze žmarci euforije, da li sitni jedva primetni efekti koji su tako virtuozni da si u iskušenju da se samo njima “hraniš”.
Ipak, ono što je bolje od svega toga pojedinačnog je ukupan doživljaj celine. Kada se sve slije u jedan jedinstven zvučni doživljaj. Kada to osetiš u potpunosti, prosto se uplašiš za svoje zdravlje. Jer, ako može od čokolade onda može i od dobrog zvuka?!
(Well) Guided by the senses
With a licence to provide
Bits of low-life to the senseless
(You) can be Jakyll and you can be Hyde
Enjoy the secret service
And the messages you'll get
Eehhh I hope you can tell by the intention
Who is the spider in the net?
Who is the spider in the net?
Well you've got to meet me online
(I've been) disconnected for a long time
Well you got to meet me online
(I wanna) download you for a lifetime
I wanna download you for a lifetime
I wanna download you
Download you for a lifetime
Today they won't use nails
Jesus would not be crucified
He would be choked by mails
Well you've got to meet me online
(I've been) disconnected for a long time
(Disconnected for a long time)
Well you got to meet me online (Online)
(I wanna) download you for a lifetime
Download you for a lifetime
Well you've got to meet me online (Online)
(I've been) disconnected for a long time
Well you got to meet me online (Online)
(I wanna) download you for a lifetime
Well you've got to meet me online (Yeah)
(I've been) disconnected for a long time
Disconnected for a long time
Well you got to meet me online (Online)
(I wanna) download you for a lifetime
I love to touch you offline
I still love to touch you offline
Touch you offline
(I wanna) Download you for a lifetime
(De Phazz – Online)

Mirage je optička iluzija koja nastaje krivljenjem svetlosti, što za posledicu ima da vidimo sliku nekog objekta iako on, u stvari, nije na onom mestu na kome ga i vidimo.
Mirage Of Deep nije nikakav dubinski optički fenomen nego ime grupe – španskog dua (Nacho and Juan P). “Mirag-i” se bave Electro zvukom već duži niz godina. Njihova specijalnost je Deep House, Acid Jazz, Funk, Downbeat.
Imali smo, ako se sećate, u okviru ElectroGroove grupe često pominjanje Big Beat-a ili Breakbeat-a kao naziva za posebne struje u okviru Electro zvuka. Downbeat je, takođe, jedna od tih struja. Samo, to je Electro zvuk niskog intenziteta. Upravo ono što sada imamo u okviru ElectroSmooth-a.
Stvar koju ćete upravo čuti u izvođenju Mirage Of Deep se zove “Avgustovsko popodne” (An Afternoon of August).
Zašto baš avgust?
Možda zato što avgust često ume da bude jedna interesantna klimatska mešavina kakva je i muzika od Mirage-a. Naravno, nekada je to najtopliji mesec u godini, ali nekada kraj avgusta može da bude i veoma prijatan. Leto je izgubilo oštricu a jesen sa svojim kišama još uvek nije došla. Vreme je i dalje sunčano, toplo, ali ne i preterano vruće. Dakle, pravo vreme za uživanje u senkama koje su se produžile i tišini koja je nastala jer je ugodni mir zavladao prirodom.
Mirage Of Deep će tu klimatsku mešavinu da prikaže tako što će instrumenti pokušati da glume različita prirodna dešavanja.
Na početku se pojavljuje instrument koji je tako redak u Electro zvuku – solo gitara. Gitara solira promenljivim tempom kao da želi da kaže da leto još uvek nije prošlo. Biće tu još po koji dan “prženja”. Ipak, sunce je u avgustu na zalasku. Izgubilo je snagu sa početka leta. Ono najbolje što avgust sada od sebe može da da je suvo prijatno vreme koje ti se posle višemesečnog toplotnog mučenja čini kao istinski dar sa neba – kao proleće u jesen.
Gitara te je upoznala sa ritmom koji će se provlačiti tokom čitave pesme. Tu su i ženski glasovi koji osim toga što pružaju podršku ritmu, istovremeno te uzimaju za ruku i pozivaju da se pridružiš opštem prirodnom veselju koje slavi jedno avgustovsko popodne. Ženski glasovi su tako interesantni i originalni dok te mame da staneš na noge i počneš da se gibaš.
Zatim u zvuk ulazi klavir koji je, u stvari, ono najbolje što avgust može da da. Klavir svojim soliranjem pokazuje koliko je priroda umerila sebe samu na opštu radost svog živog sveta koji sada ima priliku da uradi šta god želi: i da veselo žubori dok obavlja sve one neophodne stvari koje je zamislio kao i da lenstvuje u senci uživajući u prizoru koji mu se pruža pred očima.
Posle klavira na red dolazi i truba koja potseća da će se vreme uskoro promeniti – da će sumorna jesen neminovno doći. Zato truba poručuje da se iskoriste dani koji su preostali – da se napravi zaliha dobrih emocija koje će se troškariti tokom jeseni i zime.
Na kraju svi instrumenti i glasovi se stapaju u jedan zajednički zvuk – jednu mešavinu koja, zaista, vrlo interesantno zvuči. Tek sada postaje jasno koliko mnogo toga jedno avgustovsko popodne ima da ti kaže.
Ritam, iako je nešto sporiji, i dalje pruža priliku za igrački pokret. Ipak, povremeno će taj ritam da se spusti skoro na nulu da bi instrumenti koji tek stupaju na scenu mogli da dobiju par trenutaka tvoje nepodeljene pažnje. Posle toga ritam nastavlja svojim uobičajenim tempom da boji avgustovski dan.
Reč “smooth” koja je u sastavu imena ElectroSmooth grupe se idealno uklapa u “avgustovsko popodne”. Oseti tu finoću, tu suptilnu igru koju proizvodi zvuk i njegovi elektroni. Ako se prepustiš toj atmosferi da te obuzme, možda će se desiti čudo – “mirage” – da ti se prijatno avgustovsko popodne produži do idućeg proleća.
(Mirage Of Deep – An Afternoon of August)

Iza imena S-Tone Inc. stoji Italijan Stefano Tirone. Stefano se već dvadesetak godina bavi Electro zvukom. Na svojim početcima je više bio u House-u i AcidJazz-u, da bi kasnije ubacio u igru još i Latino, Funky & Soul, itd. Inače, on je čovek sa dve profesije. I arhitekta kao i muzičar (studirao klavir i gitaru). Sa godinama je njegova karijera sve više vukla na stranu muzike.
Već verovatno pretpostavljate šta je, ili ko bi mogao da bude “The Sweetest Thing” (Najslađa stvar) koja nam upravo dolazi na put? Šta drugo može da bude nego neko zaljubljivanje koje je baš uzelo maha. Jer, kada se krene sa superlativima kao što je ovaj, onda je to siguran znak da je “vrag odneo šalu”.
Ova stvar se nalazi na albumu “This Is AcidJazz – After Hours”. Taj naslov bi možda mogao nešto više da nam kaže o zvuku koji se uselio u ovu “Thing”.
“After Hours” u imenu albuma je dobar simbol koji – ako ti samo malo mašta proradi – može da proizvede u glavi pravu filmsku priču.
Jer, ritam i zvuk kod ove stvari neodoljivo potsećaju na filmove u kojima on ulazi u mali bar na periferiji u kome jedna Jazz grupa pravi ugodnu zvučnu atmosferu. Tu je, naravno, i plavuša koja sedi na stolici za šankom i puši tanku cigaretu od najkvalitetnijeg duvana dok posmatra pridošicu svojim prodornim pogledom.
Takav filmski scenario ste sigurno već u nekom filmu zakačili. Najverovatnije u nekom krimiću gde su detektivi obično zavodnici koji dok rešavaju zamršene policijske slučajeve uvek nekako dođu u kontakt i sa nekom zgodnom “ženkom”.
Dakle, zvuk iz ove naše stvari neodoljivo potseća na takvu jednu situaciju u kojoj je neki nenametljivi Jazz-ić idealan da bude zvučna pozadina. Ipak, ovo poređenje važi samo za jedan deo – ne za čitavu stvar.
U tom “filmskom” delu je, zaista, na sceni jedan jako dobar AcidJazz Downbeat. Najkraće rečeno: sax je u prvom planu – sve ostalo je sporedno. Ipak, i to ostalo – klavir, trube, električna gitara, itd – se mogu čuti ako ti je stalo do toga da, zaista, čuješ.
Sve to zvuči jako skladno. Baš onako kvalitetno, na nivou. Ima i interesantnih solo varijacija koje stalno nešto improvizuju. Ali, ne da se istaknu, nego više da opšti zvuk još bolje ubalansiraju.
Dakle, nema frke i strke da se bilo ko dokazuje (što je, inače, vrlo često u Acid-ima). Sve je lepo usaglašeno i otkucava kao švajcarski sat. Da se radi o AcidJazzu potvrđuje i jedan “crni” glas koji u ritmu nešto nepoznato sebi mrmlja u bradu. Jedva se čuje to Acid-no “kreveljenje”, ali je, zaista, dobro. Baš priliči. Potseća na nekog strastvenog blues-era koji je upao u stvaralačku extazu.
Ono što je vrlo interesantno je da kada Jazz instrumenti odrade svoje vreme, nastupa refren koji po ritmu i zvuku, na prvi pogled, izgleda kao da nema veze sa prethodnom svirkom. Ovde je ritam neki mekani Funky ili možda Pop zvuk koji takav kakav je, ipak, unosi blagi šok u prethodne Jazz šeme. Ali, svideće ti se ta blaga Electro šok terapija – baš će ti se svideti.
U refrenu se pojavljuje i jedan zanosan ženski glas koji mantra samo jednu jedinu rečenicu: “You’re the sweetest thing, you’re the sweetest thing, you’re the sweetest thing to me”…
Kada se refren “zasladio” opet sledi jedan red AcidJazza, pa za njim ponovo refren u nešto dužem izdanju nego ranije. AcidJazz kao da se malo ljutnuo na to što je gurnut u stanu pa je odlučio da za nijansu jače “zapraši”. Čisto da na kraju još malo podgreje opšti utisak.
I uspeo je u tome. Osvežio je svoje solaže koje sada deluju još interesantnije i življe.
Ako ti je do đuske, s ovom stvari ona neće baš “da ti dođe na noge”. Moraćeš da se sama potrudiš. Malo ćeš da se gibaš dok se Jazz-uje, ali ćeš moći da mu daš “full speed” dok ide refren.
Ako ti igra zakaže, onda svakako možeš da mantraš refren (“You’re the sweetest thing...) – jako je zgodan za to. A ko zna, možda od tog mantranja i bude neke koristi. Jednoga dana kada uđeš u neki Cafe bar i baciš pogled oko sebe.
(S-Tone Inc. – The Sweetest Thing)

Opet jedan Nemac – Roland Voss. Počeo je da se bavi muzikom pre dvadesetak godina kada je svirao bubnjeve za Funk i Jazz ansamble. Zatim, kada je elektronika uzela maha, krenuo je za tim talasom i postao producent za Drum & Bass, Trip-Hop, AcidJazz i slične zvučne aranžmane. Krajem devedesetih preuzima pseudonim Lemongrass pod kojim i danas radi.
Šta drugo možemo da pretpostavimo nego da je Lemongrass – kada je pravio stvar “Ulice Yokohame” (Streets Of Yokohama) – bio inspirisan svojim boravkom u Japanu.
Kakve su, inače, ulice Yokohame, šta mislite?
Pa kakve bi mogle da budu nego čiste i uredne. Ulice ne mogu da budu drugačije od naroda koji na njima živi.
Japanci, inače, imaju stalnu potrebu da zavode red u sve što ih okružuje. Jedva čekaju da nalete na neki nered koji treba da se uredi. Pritom, naravno, sve svrstavaju u već unapred utvrđene šeme gde za sve postoji jedno određeno mesto. Takav mehanički pristup je jako efikasn i “izdašan”, ali često puta ljudski potencijali što se tiče kreativnosti baš zbog te umne rutine ostanu neiskorišćeni. Ipak, to nije sprečilo ostatak sveta da japansku industrijalizaciju nazove “čudom” koje je za divljenje.
S tim u vezi, uvek kada se susretnete s nečim što nemate to vas malo prodrma svojim novitetom. I Lemongrass je, verovatno, ostao zatečen kada je video perfektnu čistoću i red na Yokohaminim ulicama, pa je u slavu tog iskustva napravio stvar pod tim imenom.
Ili, se desilo nešto sasvim drugo. Kada je Lemongrass napravio jednu stvar imao je problem koje ime da joj da. Bila je tako “umivena”, jednostavna i sva nekako uprosečena da prosto nije znao kako da je nazove.
Ništa se u njoj nije posebno isticalo da bi moglo da se iskaže nekim adekvatnim naslovom.
I onda mu je sinulo. Nazvaće je po ulicama Yokohame kojih se setio dok je boravio u Japanu. Jer, zvuk iz te stvari je jako potsećao na japansku urednost i pedantnost.
Dakle, na delu je jedan ElectroJazz Downtempo za koji bi se moglo reći da smo ga sigurno čuli i pre nego što smo se rodili. Toliko u njemu ima uprosečene zvučne istorije da bismo mogli da je pošaljemo vanzemaljcima sa ceduljicom: “Ovo je Jazz”.
Čitav Jazz orkestar je ovde na broju. Tačno na vreme. Uredno je doteran i kao uvek u odličnoj formi. Ništa nije prepušteno slučaju. Sve je unapred već dogovoreno. Prelazi se isti put koji je mnogo puta već pređen.
Sax je prvi solista i on sigurnim zvukom obeležava granice u kojima će se svi ostali kretati. Kada je on završio, ubacuje se truba, solista broj dva, koja spušta ritam za stepenik i malo pegla nabore na zvuku koje je sax napravio.
Zatim ide samo pozadinski ritam bez ikakve solaže. I sax i truba su umuknuli. Taj ritam postepeno počinje da gubi dah i Jazz mašina se polako zaustavlja – kao lokomotiva koja je ostala bez pare.
Pauza, naravno, ne sme predugo da traje, jer bi neko svašta mogao da pomisli. Zato se u ritam ponovo hrabro ubacuje sax koji preuzima odgovornost na sebe. Opet je tu i truba koja svojim učešćem pravi pun solo krug.
Texta niti ima niti je nekome palo na pamet da o tome razmišlja. Jer, ovo je pravi bezglasni primerak ElectroJazz-a koji ni pod razno ne bi dozvolio svom zvuku da “šećka sa tamo nekim slovima – svašta”!
Dakle, ovde je sve jasno i više ne treba trošiti reči. Ipak, možda je neko sve ovo shvatio kao kritiku koja ovoj stvari oduzima na vrednosti. Ne, taj bi onda sve pogrešno razumeo. Jer, ova stvar odjekuje tako dobrim balansom koji je sličan sa onim koji nam je ugraviran u genetski kod. To nikako drugačije ne može da bude nego dobro.
Zato, ako ti se ikada svet učini kao haotično mesto u koje je potrebno uneti više stabilnosti seti se “Streets Of Yokohama”. Možda će se i tebi desiti japansko čudo koje će ti ponovo vratiti tlo pod noge. Koje će od haosa napraviti red.
(Lemongrass – Streets Of Yokohama)

Utvrditi ko se predstavlja kao bend Hacienda je skoro nemoguć zadatak, jer je ta ista reč samo u drugom značenju potpuno zaklonila čitav vidik. Nije ni čudo kada se zna kolika imanja su haciende.
Ako ne znate, “hacienda” je španska reč za lični posed – imanje na kome se boravi. Ali, u haciende se ubrajaju, takođe, i plantaže, rudnici, pa čak i privatna preduzeća. U Argentini i Brazilu haciende obuhvataju i velike zemljišne posede.
Hacienda je, takođe, bio i AcidJazz club u Britaniji koga je magazin Newsweek čak proglasio za najpoznatiji Club na svetu tokom devedesetih. Možda odatle “vetar duva” što se tiče ovih naših Haciendosa.
Posle “Avgustovskog popodneva” sada imamo jedan “Fantastičan dan napolju” (Fantastic Day Out).
Kao što vidimo, priroda je česta inspiracija AcidJazz-era. Jer, priroda predstavlja neiscrpan izvor najrazličitijih utisaka koji mogu umetnika da oduševe i u trenu pobude umetničku kreativnost.
Osim toga, priroda je vrlo skromna i tolerantna. Nikada se neće na vas žaliti da je niste predstavili u najboljem svetlu. Uvek će vam dozvoliti maximalnu umetničku slobodu. Moći ćete da kombinujete realnost sa snovima, objektivnost sa maštom i iluzijama. Koju god etiketu prirodi da nalepite ona se neće buniti.
Haciendosi su, tako, pokušali da nam zvukom dočaraju jedan fantastičan dan u prirodi. Ono što možemo da pretpostavimo je da je taj dan negde u proleće, kada u prirodi vlada posebna pozitivna energija koja sav živi svet obasipa “mladom” energijom koja treba da potstakne novi životni ciklus.
Ali, prirodno razigravanje života je nekada tiho i suptilno dešavanje. Skromno i povučeno – daleko od očiju ljudi. Samo oni koji su u prirodu došli da bi osetili takve vibracije će možda dobiti otškrinuta vrata da bace pogled unutra.
Dakle, uzećemo u obzir da je u prirodi jedan prolećni dan koji odiše svežinom i energijom, ali da u tom danu vlada neka neobična ali “budna” tišina.
Zašto je uzet baš takav primer?
Zato što mi se čini da zvuk ove stvari baš tako nešto potencira. AcidJazz je, inače, takva zvučna forma koja dozvoljava da sa svojim instrumentima uradiš šta god želiš. Nema pravila, nema granica, nema predrasuda. Idealno da predstavi umetnički doživljaj koji je neka mešavina objektivno – realnog i subjektivno – iluzornog.
Prvi i najsnažniji utisak koji ova stvar ostavlja je “praznina”. Čini se kao da Hacienda pokušava da ti zvukom dočara tišinu, širinu, prostranstvo u kome nema mnogo zvukova.
Ali, to neće uraditi tako što će ton da se totalno utiša. Tako što će da te liši bilo kakvog zvuka. Ne, ne tako. Tišinu će pokušati da ti dočaraju tako što će zvuku da oduzmu punoću. Čak iako ostave snagu a uzmu punoću, dobićeš osećaj da je taj zvuk “šupalj”. Da ima jako malu masu – što je drugi način da se pokaže da je on, u stvari, tih.
Do sada smo imali kao pravilo broj jedan da u Electro zvuku klavijature soliraju i vode igru. Ali, ne i u ovoj stvari. Ovde će tu ulogu da preuzmu bubnjevi. Možda ne verujete da ste dobro pročitali: “bubnjevi”?! Tako je. I ne samo jedan komplet, nego izgleda da ih ima više.
S jedne strane će da odjekuje snažan osnovni bubnjarski ritam koji, inače, nikada ne čujemo tako jasno jer su bubnjevi uvek zaklonjeni nekim drugim instrumentima koji imaju dominantniju ulogu. Sada tih instrumenata nema i bubnjevi mogu da ti potpuno otvore svoju riznicu zvuka.
Sa tim osnovnim ritmom se povremeno izmenjuje jedan drugi bubnjarski zvuk koji je dosta siroviji, tvrđi. Kao kada se palicom udara u doboš a ne bubnjeve. Tu je, takođe, i zvuk piskutavih činela koje zaokružuju paletu bubnjarskog zvuka.
Kao solo broj dva, odmah tu uz bubnjeve je i truba. Ne, saxofona nema – samo truba. Truba ima vrlo snažan glas koji se daleko čuje. Upravo ona i bubnjevi pokušavaju da ti dočaraju svojim zvukom doživljaj praznine – odnosno prirodne tišine.
Tu su, takođe, i drugi instrumenti koji se povremeno ubacuju, ali dobro vode računa da ne oboje zvuk. Da on ostane onako “šupalj” kakvim ga prave truba i bubnjevi.
Tu je, na primer, lepršavi klavir, pa onda uz njega i sintisajzeri koji povremeno puštaju iz sebe zvuk koji liči na harmoniku, na momenat i na flautu ili frulu. Osim toga, kao interesantan efekat se sasvim jasno čuje žuborenje vode.
Dakle, ima puno različitih zvukova, ali svi se oni nekako trude da ne kreiraju “toplu” atmosferu. Kao da se plaše da će tako narušiti prirodnost – da će je obojiti veštačkim bojama.
Ritam, naravno, nije za igranje nego više za slušanje. Ali, to, ipak, nije potpuno spor ritam bez dinamike. Ako tako osećaš možeš i uz njega da se gegaš.
Možeš, na primer, da se uživiš u taj prirodni doživljaj i da pokušaš da ga kroz svoj pokret “nacrtaš” – da ga prikažeš na onakav način kako ga iznutra osećaš.
Tada ćeš možda i ti postati tišina koja zvuči. Mirovanje koje se pokreće.
(Hacienda – Fantastic Day Out)

On je i glumac i programer i producent, aranžer, i još svira nekoliko instrumenata. On je Rick Kelly, idejni vođa grupe Soul Ballet. Naravno, Rick ne može sve sam, pa zato kada treba da napravi koncert ili ploču Rick dodatno angažuje ritam sekciju i nekoliko već dobro uigranih ženskih vokala.
Soul Ballet je i Soul a i Balet istovremeno. Jedna jako dobro odemerena i graciozna mešavina crnog Soul zvuka u kojoj ima dodataka Electra, AcidJazza i drugih srodnih muzičkih stilova.
Stvar koju ćemo sada čuti – “Ahh Girl” – je sa albuma “Dial It In” što bi moglo slobodnije da se prevede “Okreni me” – u smislu, javi mi se.
Da, Rick očekuje da se svakako priključiš. Ako nećeš ti, onda on hoće. Uvlačiće te u svoj zvuk dok god ga ne nazoveš – dok god mu se ne otvoriš. Toliko ima protivrečnih emocija, toliko naboja da jednostavno moraš to da konstatuješ – ne možeš da ostaneš po strani. Ne možeš da budeš ravnodušna – da ignorišeš.
“Ahh Girl” je pravljena baš u tom stilu. Teško će ti biti da joj odrediš precizno mesto u Electro hijerarhiji, jer se ova stvar baš potrudila da ti oteža posao. Možda bi najbliža odrednica bila ElectroJazz. Ali, šta onda, ona radi ovde – u ElectroSmooth-u. Da, ovde je jer joj je ritam, ipak, u najvećem delu sporiji u odnosu na prosečan ElectroJazz. Taj ritam je, u stvari mešavina tri ritma od kojih se dva ciklično smenjuju a jedan “gostuje” samo jedan put.
Da krenemo najpre od gosta. To je po svom ritmu jedan tipičan ElectroJazz. To znači da ima jedan relativno snažan ritam za koji bi se moglo reći da je blizak House-u, ali pošto je u njega ušpricana jaka doza Jazz-a, House ritam je ustupio mesto jednoj ritmičkoj mešavini koju jedino možemo da nazovemo ElectroJazz ili Jazz na elektrodama.
Taj Jazz je, inače, klasičniji od AcidJazz varijante. Više je oslonjen na strožiju Jazz formu. Iako je “odlikaš” u odnosu na Acid-a, ipak, je to “problematično dete” u odnosu na Jazz klasiku.
Ali, dok je ElectroJazz samo jedna prolazna stanica na putu, druga dva ritma koji se neprekidno bore za primat, formiraju pravu ritmičku osnovu – zvuk koji dominira. Kakvi su to ritmovi?
Jedan od njih je umivena varijanta AcidJazz-a, jer, ipak, u njemu nema mnogo “glupiranja” da bi bio čistokrvni Acid, ali, ipak, ima dovoljno “varnica” da bi mu se nalepila ta “kisela” etiketa.
U ritmu dominira saxofon, a klavijature mu bukvalno “dahću za vratom”. Odmah ćete osetiti živu energiju u tom ritmu – dinamičniju od svih prethodnih stvari u ovoj grupi.
Ipak, nećete ni stići da se naviknete na ovaj zvuk kada će u kadar da ušeta “primadona” – ritam za koji se može reći da je, ipak, domaćin u ovoj stvari. Zbog njega je ona i svrstana u ElectroSmooth grupu.
To je jedan blagi, odmereni Soul u kome dominira ženski glas koji osećajno pevuši samo jedno “Ahhhh” koje onda opet nekoliko puta ponavlja. Verovatno je po tome “Ahhh-ovanju” stvar i dobila ime.
Tek što ste se opustili i već krenuli da maštate o prefinjenim ljubavnim scenarijima, kada je “gost” hrupio na vrata. Već smo ga maločas opisali kao ElectroJazz. Odmah će vas trgnuti iz sna taj iznenadni priliv sirove energije koja, jednostavno ne može da se zadrži u okviru sebe nego prosto mora da se podeli sa okolnim prostorom. Srećom gost se vrlo kratko zadržao i uz jedno – “Odoh ja” – je nestao isto tako brzo kao što se pojavio.
Još se pribirate da uzmete vazduh od iznenađenja kada je “Ahhh ritam” opet naglo ugasio energiju. Zatim će se Ahhh i Acid par puta smenjivati da bi Acid u finišu trke dokazao da mu ime nije slučajno dato.
Sax će u tim poslednjim metrima da izgleda kao da je dopingovan. Odjednom je postao izuzetno živ, energičan, pa i kreativan. Sav se razgoropadio. Ahhh će se u poslednjem momentu ubaciti čisto da malo “spusti loptu na zemlju” i privede stvar kraju.
Ako su te prethodne stvari držale na uzdi što se tiče đuske onda će ova ovde sve to da nadoknadi. Imaćeš ukupno tri dens brzine – i vrelu, i umerenu, a i onu maznu – baletsku. Tri u jednom će ti sigurno biti dobra inspiracija da malo protegliš noge i vratiš se u nešto energičniji Electro “mood”.
(Soul Ballet – Ahh Girl)

Sada Brian Culbertson koji je detaljno opisan u ElectroJazz grupi. Videćeš kako samo maestralno barata tamo trombonom i klavirom u “So Good” ili kako uspešno mixuje Jazz sa Funk-om u “Feelin’ It” i “Funkin’ Like My Father”.
Brian je i ovde i to nije nikakvo čudo, jer ElectroSmooth je u vrlo bliskim odnosima sa ElectroJazz-om. Moglo bi se možda reći da je Smooth više ženski muzički pol – da je sestra svog starijeg ElectroJazz brata.
Do sada ste sigurno primetili da u ElectroSmooth-u preovlađuje jedna fina osećajna nota. Jazz-a ovde ima, ali je on toliko umiven, toliko su mu ivice ispolirane, da prosto u dobrom delu jedva da liči na sebe.
Tako je i u ovoj stvari koja je pred nama. Jazz se oseća samo u tragovima. Samo u nekoj providnoj atmosferi koja se naslućuje. Zato su se i kod ove stvari “lomila koplja” – šta i kako sa njom. Opasnost nije dolazila iznutra, sa Electro strane – iz neke njene druge grupe – nego je dolazila spolja – iz grupe Chill koja će tek kasnije doći na red.
Pogledajte samo naslov ove stvari – “Ti i ja” (Toi Et Moi) – i odmah će vam biti jasno da je pometnja morala da se desi. Jer, kada se kaže – “ti i ja” – onda je sasvim jasno da se radi o jednom vrhunskom “ljubiću”. Pogotovo kada je došlo dotle da Britanac počne da koristi francuski.
Francuski je jezik ljubavi, nežnosti, izliva suptilnih osećanja. Kada umetnik želi tako nešto da istakne u prvi plan on će onda totalno da “pofrancuzi” – kao i Brajan uostalom.
Jer, ne radi se samo o naslovu koji je preveden na ljubavni jezik. Nego je i sav drugi text u pesmi, takođe, pofrancuzio. Texta doduše nema baš mnogo. To je uglavnom samo ljubavno šaputanje gde su reči – onako nerazumljive i u extazi – više pretvorene u francuski naglasak a manje u konkretnu reč.
Na samom početku Brajanova truba najavljuje da se ovde dešava nešto važno za nju i za njega. Oni će da razmenjuju nežnosti i uživaju u blizini pogleda i dodira. Naravno, gugutaće na francuskom (samo ona). Prekinuće ih ritam koji će biti neka mešavina Electro Pop-a, što znači da će električna gitara zajedno sa ostalima napraviti jedan ugodan Dance ritam umerenog intenziteta.
Zatim dolazi Brian-ov klavir. Klavir je jako važan u ovoj stvari. On će podržati upravo uspostavljeni ritam i dodatno će ga osvežiti svojim bojama. Osim toga, klavir će uneti jednu jako providnu Jazz notu koja će predstavljati važnu tačku oslonca, jer će to, u stvari, biti tanka nit kojom je ova stvar vezana za ElectroSmooth grupu.
Brian ume da praši na klaviru da sve pršti, ali ovde će da drži umeren, osećajan ton koji je u skladu sa situacijom. Ne može drugačije, jer razbudiće ljubavnike koji će svako malo da uskaču u zvučni kadar sa svojim: “Je t’aime”, “L’amour” i slično.
Ipak, klavir će imati dosta prilike da se pokaže jer će do samog kraja baš on da drži zvučno slovo. Pri tome će biti savršena podrška za ljubavnike. Tako će znalački da zateže i otpušta, da dodaje i oduzima, da pojačava i utišava, da se pojavljuje i da nestaje. Klavirske varijacije bez obzira što ne odišu dinamikom i energijom su tako “inteligentno” i suptilno sklopljene da su savršeni dekor za ljubavnu idilu.
Iako je nešto sporiji, ritam je i dalje igrački. Naravno, mazni pokret ljubavnika je ono što se ovde najpre očekuje i što bi se najbolje uklopilo. Što ne znači da ne možeš da igraš sama na ovakav zvuk. Da pokreneš u sebi tu finu osećajnost koja će uneti u tebe neku prefinjenu estetiku, neku jako prijatnu toplinu. Neku dobru energiju koja će da razbudi tvoje životne sokove – da ih pošalje u svaki deo tvog uma i tvog tela.
(Brian Culbertson – Toi Et Moi (You & Me)

Ako ste mislili da se ljubavni balon izduvao sa Brian-ovom “Toi Et Moi”, prevarili ste se. Još jedan ljubić nam stiže od Mare et Monti. Na žalost, ne možemo nešto više da kažemo o njima jer su trenutno Internet nedostupni.
Da li su možda Francuzi? Da li su ljubavni par?
Ništa od toga ne znamo. Jer, upotreba francuskog je jako u modi. Pogotovo ako se radi o pitanjima srca – “Dva srca” (Two Hearts). Dakle, to što ime grupe zvuči francuski ama baš ništa ne mora da znači. Jer, već samo ime stvari je kao što vidite – na engleskom.
Osim toga, u ovoj stvari iako ona i on ne govore mnogo, reklo bi se da njihov “speech” odaje kristalno jasan britanski naglasak.
Ipak, ono što se zna i što ćete odmah da primite k srcu je da je ovo jedan jako topao ljubavni zvuk. Možda čak i topliji od Brianove verzije. Opet je tu, naravno, problem sa “dozvolom za boravak”. Chill je i ovde onaj koji vrbuje da ova stvar pređe u njegov tabor. Imaće sve regulisano – boravak, plata, penziono. Sve. Može?
Hvala, ali, ne hvala. Jer, najbolje mesto za život je, ipak, ono kome najviše pripadaš. “Two Hearts” bez obzira na sve jesu jedan jako mekani, jako “glatki” Electro Jazz-ić koji je potpuno zadovoljan mestom na kome se nalazi.
Idemo ponovo natrag u Café bar. Sećate se S-Tone Inc.-a i njegove “The Sweetest Thing” za koju smo rekli da bi bila idealan pozadinski zvuk za neku filmsku priču u kojoj je bar mesto susreta.
Evo, i “Two Hearts” bi se jako dobro smestili u taj scenario. Samo, sada je Jazz ritam usporio tempo. I sada su na podijumu zajedno sa muzičarima ona i on.
Dakle, biće glasova ovaj put. Iako, ne očekujte ljubavnu pričalicu. Ipak je ovo uzdržani Electro kome se reči kleštima izvlače.
Ženski glas će, u stvari, samo da ponavlja, ponovo i opet, ime stvari – Two Hearts – i ništa više. Ali, to neće biti običan glas, nego kao kada ga slušate preko starog tranzistora – glas koji je u crno beloj tehnici. Ipak, te dve reči su sasvim dovoljne da shvatite koliko samo topline ima u tom glasu. Koliko ima iskrenosti, koliko poverenja izbija iz njega. Koliko nežnosti u samo dve reči.
Muški glas ima nešto duži text – jednu ipo rečenicu – koja se, takođe, vrti u krug. I njegov glas je nabijen emocijama. Ali, reči ukazuju na tugu i razočarenje a ne ljubavnu euforiju. Ipak, i u tom glasu ima nežnosti i razumevanja. On je moli da ne igra tu igru sa njim. I oseća da, izgleda da on nije taj (dečko koji je za nju).
Don’t play this game, girl
Feel like, I’m not that guy...
Ritam koji nosi ovu ljubavnu konstrukciju je prilično stabilan ali i prilično dobro popunjen. Videćete koliko ima napakovanog zvuka u njemu ako ga uporedite sa “Toi Et Moi” a naročito sa “Fantastic Day Out”. Svi Jazz instrumenti sa saxofonom na čelu su zauzeli svoje pozicije i “uprli nogama”.
Rešili su da od početka do kraja ne smanjuju intenzitet. Možda tu i tamo neka mala pauzica, ali ne više od toga. I nema “ja sviram i soliram a ti odmaraš”. Ne, ovde su svi na zadatku da stalno popunjavaju zvučne praznine – da ne ispuste čak ni ćoškove.
Sve ovo ukazuje na dinamiku i energiju. Ali, dinamika je ovde korištena da udeblja zvuk a ne da ga ubrza. Kao što je na isti način, samo obrnut, dinamika tanjila zvuk – pravila od njega tišinu – u “fantastičnom danu”.
Dakle, nećeš se naigrati na ovaj ritam. Najviše što možeš da očekuješ je “stiskavac” – i to samo ako namigneš simpatičnom strancu koji sedi za šankom.
(Mare et Monti – Two Hearts)

I posle Brian-a Brian. Još jednom ćemo ga čuti u okviru ElectroSmooth-a. Iako, mogli smo ga lako pustiti niz vodu da otplovi do Chill-a. I tamo bi se uklopio u društvo. Ne bi ga posmatrali kao pridošlicu drugačije boje kože.
Ipak, Brian koliko god da menja ritam uvek zadržava svoj kamen temeljac na kome piše: “Ja sam Jazz-er”.
On, naravno, nije klasičar, daleko od toga, ali kakav god da je u nekom trenutku izabrao da bude, ipak, će se u njegovom zvuku osetiti makar minimalni Jazz koreni. Zato ova stvar nije otplovila do Chill-a, nego se zakačila za ElectroSmooth.
Ovde se Brian potpuno ogolio i otvara nam dušu. Da bi to uradio čak se i odrekao svog nerazdvojnog trombona. Ma ni za trubu se nije uhvatio samo da bi zvučao nežno, osećajno, drugačije nego inače. Čak je i ritam spustio na nulu. Sve je to uradio zbog ove stvari koja kaže – “Dodirni me” (Touch Me).
Sećate se kako smo nedavno, u dva navrata, pominjali Café bar u kome se dešavaju susreti koji su interesantni za zvuk da ih opiše. Ali, sada ne posmatramo bar nego smo u stanu u kome su dvoje zaljubljenih. Koju priču nam sada priča zvuk?
Meni se čini da nam zvuk priča dve priče istovremeno i pušta nas da izaberemo onu koja nam se više sviđa.
U svakom slučaju to su dvoje koji se vrlo dobro poznaju. Nema iznenađenja. Nema neugodne uzrdžanosti koja se obično dešava kada se ljubavni staž meri minutima ili satima. Ne, ovo dvoje zaljubljenih se jako dobro poznaju.
Jedna je situacija ona na koju naslov upućuje. On je željan njenih dodira i pokušava da je zainteresuje za to. Upao je u finu, suptilnu čežnju. Ona je pored njega i on joj daje znake da je spreman za intimu. Ovo je faza u kojoj su oboje još vrlo “pristojni”. Gde se razmenjuju pogledi i samo sitni dodiri. Gde se još nije krenulo na “put bez povratka”.
Ili, možda je na delu osećaj koji još uvek nije stigao da se materijalizuje. Dvoje su udobno zavaljeni jedno pored drugoga i jedno od njih polako postaje svesno želje za dodirom – iako to još nije saopšteno drugoj strani. Čeka se vreme da taj osećaj, ta žudnja, još snažnije zaživi u umu i telu. Jer, osećaj je i sada ugodan. Oboje su bezbrižni i zasada im je dovoljno to da su zagrljeni ili naslonjeni jedno na drugo. Da li će se ta mala vatrica koja počinje da baca prve iskrice i zažariti ostaje tek da se vidi.
Ritam je u skladu sa tom situacijom. Izrazito je spor, nežan. Jedva da uspeva da se giba. Da bi taj ritam što više usporio, Brian ga je “ispraznio”. Prisetimo se situcije koju smo nedavno imali (u “Fantastic Day Out”) kada je snažan ritam pokušavao da izgleda “ogoljen” – da dočara zvučnu prazninu. Da oponaša prirodnu tišinu.
Zatim smo imali (u “Two Hearts”) ritam koji pokušava obrnuto. Da pojača zvuk ne preko dinamike neko preko njegove punoće – preko zvučne “debljine”.
Sada imamo opet nešto treće. Sada idemo “po Vuku”. Slušamo onako kako zvuči. Zvučna praznina sada želi da ostavi utisak tišine. Utisak da je ritam načuljio uši i da sebe jedva uspeva da čuje.
Ipak, taj ritam nije potpuno gluv. On je napravio tišinu da bi suptilno dešavanje koje postoji moglo da se primeti – da se registruje. Zato je Brajan napravio zvučnu apoteku u kojoj nema toplih boja kao u srednjovekovnoj antikvarnici.
Ne. Brajan je ostavio na aparatima samo ono najneophodnije. Potrebna mu je sterilnost operacione sale da bi eliminisao sve što može da napravi “prašinu” – da remeti zvučnu tišinu.
Zato u ovom zvuku nema bas gitare niti klasičnog bubnjanja koji unose posebnu boju u crno beli zvuk. Ne, i ovde ima boje, ali ona je manje mešavina a više čista osnovna. Ove boje se zato još jasnije vide – još se više ističu.
Ritmičku boju će prvo da stavi na platno “perkusija”. To su oni instrumenti čudnih oblika i imena koji često održavaju ritam u latino muzici. Ali, ovde je njihova uloga drugačija. Ne da budu zvučni hor nego da budu istaknuti individualac. Onaj koji će istovremeno i da solira a i da daje takt.
Ako se Brian odrekao trombona i trube to ne znači da se odrekao baš svega. Uzmite mu sve ali mu ostavite samo klavir i on će biti kao gušter kome su otsekli rep – preživeće.
Kada je perkusija pripremila teren, klavir je najpre umočio samo palac da bi onda kada je osetio da je voda prijatna uronio kompletno u zvučnu reku.
Klavir je prvi solista i ta uloga mu baš odgovara. Toliko se razigrao da će ti svakako biti jasno šta je želeo da ti kaže. Klavirske varijacije u zvuku su tako vrhunski izvedene da prosto možeš da ih osetiš kao dodire – ili one koji se, zaista, dešavaju ili one koji su još uvek u svetu misli i mašte.
Solista broj dva je solo gitara. Setite se Rock muzike u kojoj solo gitara pokazuje da su joj mogućnosti da izrazi i najfinija osećanja bukvalno neograničene.
Kada se dobro naštimuje, gitara je u stanju sve da prikaže – i najmanji pokret i dodir. Zato je Brajan pozvao u goste solo gitaru. Da mu ne pravi šum, nego čist “apotekarski” zvuk.
Klavir i gitara će se izmenjivati u solažama tako da dok jedno solira drugo prati iz pozadine. Svaka sledeća solaža će biti drugačije nadahnuta – nova i sveža.
Ali, u jednom trenutku će se desiti da se i klavir i gitara malo povuku u stranu. Jedva da će da puste po koji glas iz sebe. Samo minimalan zvuk – minimalan pokret.
I već kad očekuješ da je sve to samo prolazno “naoblačenje” koje će za sekundu da vrati solaže u igru, iznenadiš se kada shvatiš da to uvlačenje u sebe traje.
Još se više iznenadiš kada ti postane jasno da je bezglasni ritam došao tu da bi ostao – do kraja.
Ne možeš da se načudiš kada postaneš svestan koliko samo to dobro zvuči. Jedno isto tiho insistiranje koje ne uzmiče. Koga čak ni kraj nije mogao da poremeti.
(Brian Culbertson – Touch Me)

PLAYLIST ELECTRO MIX (4 Songs)

PLAYLIST ELECTRO SMOOTH (8 Songs)